www.lbnforum.serbianforum.info
Registrujte se brzo i besplatno !!!

Tužne priče

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Tužne priče

Počalji od Stif taj Uto Apr 19, 2011 4:39 am

DJEVOJKA TUZNIH OCIJU

Bila je jednom, nekada davno, ona.... Djevojka sjetnih ociju i tuznog osmjeha.... Izgubljena u nekom, za nju nepoznatom svijetu, trazila je svoje mjesto pod suncem, trazila je ljubav koja ce je grijati, koja ce joj pomoci da sve okrutnosti ovog svijeta zaboravi. Nekog s kim ce moci podijeliti ono sto krije u sebi. Nekoga kome ce moci svu svoju ljubav pokloniti. Nekoga kome ce moci vjerovati, ko ce je nasmijati i razumjeti te momente kad su joj oci bile zamisljene i tuzne a ona negdje daleko u mislima odsutna od njega....

Prolazile su godine, a ona je i dalje bila sama. Odustala je traziti tu ljubav za koju je zeljela dati sve i koju je zeljela da vjecno traje. Sebi je govorila da tako nesto jednostavno ne postoji.... I onda, jednog dana, u njen zivot je neocekivano usao on. Osoba koja je bila tako drugacija od toga sto je ona zamisljala i zeljela.

Isto kako je neocekivano usao u njen zivot, tako je u neopisivo kratkom vremenu uspio da je izvuce iz njene rezerve, da zid koji je ogradila oko sebe srusi kao kulu od karata. Osvojio je njeno srce i uspio da joj vrati osmjeh na lice.... Osmjeh koji joj i onda kad njega nije bilo kraj nje nije silazio s lica. Nije mogla vjerovati da se to njoj desava, da ona moze biti tako sretna, tako ludo voljena....

Mnogi nisu razumjeli sta je ona vidjela u njemu, zasto bas on pored toliko drugih, "boljih" od njega. Ona se samo smjeskala i odlucno odgovarala da joj on daje ono sto je oduvijek sanjala. Samo on i niko drugi.

Prolazilo je vrijeme i njih dvoje su iz dana u dan bili srecniji. Ni njegova a ni njena okolina to nije shvatala. Mnogi su samo odmahivali glavom i govorili kako to nije ok, kako prave gresku zbog koje ce oboje na kraju kajati. Jednostavno, nisu jedno za drugo. No, ona nije htjela da cuje nista. Borila se protiv tih predrasuda, nije zeljela da joj niko kvari tu srecu koju je nakon tolikih godina napokon nasla. Bila je ubjedjena da ce to trajati do kraja zivota.

Kako su se luckasto ponasali! Kako su se znali smijati bezveznim stvarima, necemu sto niko drugi nije razumio. Satima razgovarati a da ne postanu umorni od "filozofiranja". I opet, tu i tamo se ubaci poneko stidljivo "volis li me?" I odgovor: "pa znas..."
"Ne, ne znam. Reci."

I onda promjene temu. Nekako su oboje u dubini duse bili djeca. I koliko god su zeljeli da rijecima pokazu osjecaje, nije im uspjevalo. Tek ponekad, dok su u tami noci, kad im se lica ne vide, sapne jedno od njih:
"Volim te. Jako. Previse"

Tisina. Oboje slusaju odzvuk tih rijeci. Svejedno ko ih je izgovorio, govorio je i u ime onog drugog.
Vrijeme je prolazilo. Njih dvoje su bili sretni, uzivali su svakim danom sve vise jedno u drugom. Planirali su zajednicku buducnost. On je cesto govorio o djeci. Djeca su zivot. Kruna ljubavi. I buducnost. Zelio je da ima bar troje. Ona se na to smjeskala i zamisljala kako bi to bilo. Te male slatke vrascice, sa predivnim ocima njihovog oca.

Jednog dana su se dogovorili da idu u kino. Ona se spremala i radovala susretu s njim. I odjednom joj se zacrnilo pred ocima. Probudila se na podu spavace sobe. Nije joj bilo jasno sta se desilo, koliko dugo je lezala tu bez svijesti. Sigurno je umor i iscrpljenost, pomislila je. Tih dana je stvarno imala jako puno posla. Vrijeme je da idu negdje na odmor, da se opusti i zaboravi sve obaveze. Osjecala se jako umorno i malaksalo. Najradije bi ostala kuci.

Ali, kako to da mu objasni? Zbog cega odjednom ne zeli da ide u kino, kad se toliko radovala tom filmu? Nije zeljela da ga uznemirava, da se brine bez razloga. To je samo jedan trenutak slabosti, posljedica rada proteklih dana. Sama sebe je ubjedjivala da nije nista strasno. Skupila je svu snagu sto je imala, obukla se i tad je dosao on.


"Izgledas nekako cudno. Blijeda si." rekao je odmah s vrata.

"Hvala na komplimentu. Imas odlican fazon" namigla je ona i prebacila sve na salu. "Osjecam se izvrsno. Radujem se nasem izlasku."

U sebi je pomislila da vise sebe ubjedjuje u to. I da se nada da ce moci izdrzati tu vece a da on nista ne primjeti. Odmor, o tome moraju obavezno razgovarati.

Navecer, kad se vratila kuci, jedva je docekala da legne u krevet. On je predlozio da udje i popiju jos nesto skupa. Prvi put odkad je znala za njega pozeljela je da ide kuci, da je ostavi samu.
.... Odlucila je da ide doktoru. Vise nije islo tako. Zeljela je da sazna sta joj se to dogadja, a s druge strane njega nije htjela da zabrinjava. Trudila se da se sve to tajno obavi, da on nista ne primjeti.

Ali, on ju je poznavao bolje nego sto je mislila... Vec nakon par dana je nazvao i ozbiljnim glasom joj rekao da moraju razgovarati. Jednostavno, stize za pola sata kod nje, mora je vidjeti. Ona nije slutila o cemu se radi. Mislila je da ima problema na poslu ili tako nesto.

"O kome se radi?" upitao je skoro sa vrata.
"Ne znam o cemu govoris" odgovori mu ona iznenadjeno.
"Vec danima ne zelis da izidjes sa mnom. Stalno si kuci, kazes nemas vremena, umorna si, a sutradan te moj drug vidi u gradu. Jesi upoznala nekog novog ili ga ja vec poznajem?"

Njeni obrazi se zarumenise od ljutnje. Sta mu pada na pamet, da joj takve stvari prebacuje? Odkud mu pravo da takve gadosti govori.

"Nisi u pravu. Boli me sto tako razmisljas. Mislila sam da me poznajes i da mi vjerujes. Ocito sam pogrijesila" odogovorila mu je ljutito.

U ocima joj je vidio neizmjernu bol, ali nije odustajao. Bio je ubjedjen da mu nesto krije, i da to ima veze s nekim musarcem.

"Da, poznajem te i ocekivao sam da ces biti iskrena prema meni. Dogovorili smo se da odmah jedno drugom priznamo, ako nam u zivot udje neka druga osoba. Zasto mi to cinis?"

"Nisi u pravu. Mislim da je bolje da odes prije nego sto se kaze nesto zbog cega cemo se oboje kajati."

"Za to je vec kasno. Kajem se sto sam ti toliko vjerovao. Da nisam u pravu, rekla bi mi iskreno sta se desava." umorno se okrenuo i posao da izidje.

"Zao mi je, ne mogu. Zelim samo da znas da te neizmjerno volim" povikala je za njim, a suze su joj tekle niz lice.

Dva dana su prosla, on se nije javljao. Ona nije znala sta da mu kaze, sta da ucini. Pustila je da vrijeme tece i da mu se javi kad bude znala sta joj je. I onda je dosao taj nemilosrdni dan....

Telefon je zazvonio i probudio je iz nemirnog sna. Opet je bila previse iscrepljena da bi mogla ici na posao.

"Dobro jutro. Govorim li sa ....? zacula je muski glas.
"Da, ja sam. Ko je to?"
"Ja sam doktor Koprena. Dobili smo vase rezultate. Mislim da bi bilo bolje da dodjete u bolnicu da razgovaramo."
"Doktore, pa nije valjda nesto lose, kad moram doci?" u momentu je bila budna.
"Mislim da je bolje da dodjete ovamo i da razgovaramo. Mozete li biti za sat vremena ovdje?" upitao je i izbjegao odgovor na njeno pitanje.

Brzo se spremila i za nepunih sat vremena je bila kod doktora. Vidjela mu je po izrazu lica, da nesto nije u redu.

"I? O cemu se radi? Sigurno sam preumorna." pocela je nesigurno

"Postovana gospodjo, nazalost nije to. Vi imate tumor. I ovdje kod nas nemate mogucnosti ljecenja. Nemamo sve sto je potrebno da Vam pomognemo na vrijeme.

Osjetila je da se soba vrti oko nje. Tumor! Kako to? Tumor cega? Nije bila svjesna da place.

"Smirite se, molim Vas. Znam da nije lako, razumijem Vas. Da li imate mogucnost da odete negdje vani na ljecenje?"

"Doktore, o cemu se radi? Tumor gdje, kako?\" nevezano je pitala.

"Tumor na mozgu. Kako su nam nalazi pokazali, mi ga ne mozemo ovdje operisati. Jednostavno, nemamo te mogucnosti. Zao mi je." tuzno je odgovorio.

Bilo mu je jako tesko posmatrati tu mladu osobu, osobu koja je tek na pocetku svog zivota, a tako blizu kraja. Znao je da u takvim situacijama i trajanjem bolesti kraj moze da dodje za sedmicu dana, isto kao i za 2 mjeseca. Morala je brzo odluciti sta ce i kako.

Pokusao joj je objasniti sta se trenutno dogadja u njemom tjelu. Da moze mozda negdje da se operise, ali da je ishod i tad neizvjestan. Ako i prezivit, mogu ostati trajne posljedice. Ona je sve slusala sa nevjericom. Onda je skocila i rekla:

"Oprostite, moram ici. Moram biti sama. Pokusati da razmisljam....."

Vec je pocela otvarati vrata. On joj doviknu:
"Da, razumijem Vas. Molim Vas da danas, najkasnije sutra ujutro jos jednom dodjete. Moram znati sta ste odlucili. Zelim Vam pomoci."

Ona je samo potvrdno klimnula glavom i otisla. Setala je bez cilja po gradu, pokusavala da shvati sta se desilo. Da uvidi da to nije ruzan san, da je stvarnost i da mora nesto da ucini.

I onda je odlucila. Nazvace tatinog brata u Americi. Mozda joj on moze pomoci. Dugo se nisu culi, ali ipak, on joj je stric. Sigurno ce joj pomoci..... I tako je i bilo. Culi su se i on joj je rekao da ce joj organizovati sve za put u Ameriku. Kad bude tamo, rijesice ostalo.... Tad joj je palo na pamet, da mora svog momka obavjestiti o svemu. Ali sta da radi? Toliko ga voli da ne moze ni da pomisli da mu nanese bol. U glavi joj se vrzmalo stotinu stvari, slike iz sretnih dana su joj kao diashow prolazile pred ocima. Sjetila se njegove zelje za velikom porodicom. Znala je da je neizvjesno da ce ona ikad moci da mu ispuni tu zelju. I onda je odlucila sta ce uciniti.

Digla je slusalicu i okrenula njegov broj....


Nije bila spremna na to da ce se on odmah javiti.


"Zdravo, ja sam.
" pocela je nesigurno.
"Moram ti nesto reci. I mislim da je bolje da ti to odmah kazem. Bio si donekle u pravu kad si mi rekao da nesto krijem od tebe...
" nije znala kako da nastavi. On je samo cutao i cekao da ona kaze sta ima.

Razmisljala sam ovih dana i shvatila da sam jos mlada da se tako ozbiljno vezem. Jednostavno, uvidjela sam da zelim jos da zivim, da putujem, da upoznam druge ljude i da uzivam. Oprosti mi. Mislim da je najbolje da se vise ne vidimo. Zao mi je
prosaputala je na kraju i prije nego sto je on uspio nesto reci spustila je slusalicu.

Telefon je odmah zazvonio. Nije se htjela javiti. On nije odustajao. Zvonilo je, zvonilo, njoj se cinilo da je citava vjecnost prosla prije nego sto je utihnuo. Ubrzo nakon toga stajao je na njenim vratima. Zvonio je, lupao rukom i govorio da zna da je tu, da moraju razgovarati.

Nijemo je sjedila na podu pored vrata a suze su joj se slijevale niz obraze. Pozeljela je da umre, da je vise nema. Osjecala je da joj se tijelo raspada u milijun komadica, da joj je srce mrtvo.

Ali, znala je da je tako bolje. Ne zeli da on pati i tuguje za njom. Mislila je da ce je on lakse zaboraviti ako bude ljut na nju, ako je vidi u nekom drugom svjetlu, kao nekoga ko nije vrijedan njegove ljubavi. Govorila je sebi da je tako bolje, da je bolje, da je bolje..... A suze nisu prestajale ici niz lice............


Dok je cekala da se sve formalnosti oko puta za Ameriku srede rijetko je izlazila iz kuce. Jednostavno, plasila se tog susreta s njim. Plasila se da ce pokleknuti, da nece moci podnijeti taj optuzujuci pogled iz njegovih ociju. On je uporno pokusavao da je dobije, i na kraju odustao. Njeni roditelji mu nisu smjeli nista reci. Bojeci se toga da ce tako rano izgubiti svoju mladu kcerku nisu zeljeli ni jednu zelju da joj odbiju.

Napokon je dosao dan njenog putovanja. Stanje joj se sve vise pogorsavalo. To malo lijekova sto je mogla nabaviti u gradu vise joj nisu puno pomagali. Bilo je zadnje vrijeme da ode. Srce joj se cijepalo dok je zadnji put koracala kroz grad. Cijelo vrijeme se pitala da li ce joj se pruziti ta sansa da jos jednom prodje tim prelijepim gradom. Bila je svjesna da je to jako neizvjesno.

Dok je prolazila pored njihovog omiljenog kafica ugledala ga je kroz prozor. Pricao je s nekim kolegama i nije je primjetio. Ubrzanim korakom je produzila dalje.

Roditelji su je ispratili na aerodrom. Majka je neutjesno plakala, ocu su oci bile pune suza i nije mogao ni rijec progovoriti. Bol mu se vidjela na licu. Znali su da je to mozda zadnji put da je vide.


Molim vas ne placite. Sve ce biti dobro. U Americi su dobri ljekari.
" pokusavala je da ih utjesi i osjecala da je snaga sve vise izdaje. Bojala se da ce se srusiti tu pred njima i skupljala i zadnju mrvicu snage samo da se to ne desi.


"Mama, ako neko bude pitao za mene....
" pocela je i nije znala kako da nastavi.
"Molim te, ne govori mu nista. Reci da sam na odmoru, da zelim malo da vidim svijet. Molim te.
"

Nije izdrzala, pocela je plakati. U tom momentu je mrzila sebe. Vidjela je koliko je tesko roditeljima da je gledaju. Otac joj je samo cutao, nije mogao ni rijeci da progovori.

Onda, kao spas u zadnji momenat cula je zadnji poziv za svoj avion. Vise nije bilo povratka. Morala je krenuti. Jako je zagrlila majku i prosaputala joj da je voli, da je ona najbolja mama na svijetu. Majka joj je glasno plakala. Okrenula se prema ocu i vidjela da mu suze idu niz obraze.


"Milo moje dijete.... cuvaj se molim te. I ako Bog da, vratices se ti nama ziva i zdrava nazad
" glas mu se pretvorio u jecaj. Nije mogao vise, okrenuo se skrsenih ramena plakao.


"Volim vas.
" rekla je jos jednom, okrenula se i otisla.

U avionu joj je bilo jako lose. Rekla je stjuardesi da joj treba vode, a ova ju je zabrinuto gledala.


"Nije nista strasno, ne brinite.
" pokusala se osmijehnuti. Pitala se sta bi se desilo da joj pozlije, jos gore, sta da umre tu?

Ne, ja zelim da zivim. Vrijedi se boriti. Ko zna, mozda, ako ozdravim, mozda me primi nazad, mozda shvati..... Nije osjetila da joj suze idu niz lice.

Odmah po dolasku u Ameriku su je smjestili u bolnicu. Financijski dio su preuzeli njen stric i njegovi prijatelji. Nalazi koji su tamo napravljeni nisu obecavali nista dobro. Ali ipak, mala nada je postojala....

Za nepunu sedmicu dana su je operisali. Nije se probudila poslije operacije. Nastale su komplikacije i pala je u komu. Niko nije znao, da li ce se ikada vise probuditi. Njen stric i strina su je svakodnevno posjecivali. Pricali su s njom i nadali se da ih cuje. Ali, nista se nije desavalo.

Prolazile su sedmice, a ona se nije budila. Troskovi bolnice su bili astronomski i stric se pitao kako to sve da plati. Ali, na iskljucenje tih masina sto su je drzali na zivotu jos nije pomisljao. Nije to mogao uciniti. Organizovao je da njeni roditelji dodju na mjesec dana tamo, da bi je posjetili i da zajedno odluce kako i sta dalje. Majka i otac su po citav dan bili kod nje i pricali s njom. Pustali njenu omiljenu muziku. Ali, nikakvih promjena nije bilo.

Doktor im je rekao da su sanse da se probudi i zivi normalno spale na minimalu. Sta da rade? Kako da odluce? Nisu mogli pustiti da se masine ugase. Njeno srce je i dalje ritmicki kucalo.

I onda, nakon 7 nedjelja cekanja i nadanja desilo se cudo! Probudila se. Uzas!!!! Nije se niceg sjecala, nije mogla da govori niti je vidjela na lijevo oko! Njeni roditelji su bez obzira na to sve bili presretni. Njihova kcerka im se vratila.

Poceo je najtezi dio: rehabilitacija. Roditelji su se morali vratiti kuci. Ona je morala ostati jos minimalno pola godine. Osjecala se uzasno. Ta nepoznata lica oko nje su je gusila. Nije znala kako da probudi svoja osjecanja da im uzvrati tu toplotu i ljubav. Bila je kao malo dijete. Nista nije znala.

Isla je na razne terapije. Polako je pocinjala da govori. Na pocetku su to bili samo glasovi, bez ikakve veze. Ali, napredovala je. A sjecanje na sve sto se desilo prije operacije vise nije bilo tu.....

Stif
Admin

Broj poruka : 817
Lokacija : Prokuplje
Datum upisa : 18.04.2011
Points : 4111
Reputation : 1
Godina : 20

http://lbnforum.serbianforum.info

Nazad na vrh Ići dole

Re: Tužne priče

Počalji od Stif taj Uto Apr 19, 2011 4:39 am

"Da li ces se jos s nekim pozdraviti?" znacajno ju je upitala Suzana.
"Osim mojih roditelja, vec sam se pozdravila sa svima." odgovorila je ona, ignorirajuci Suzanin pogled. Pravila se da ne razumije.
"Dobro ti znas sta ja mislim. Zato mi odgovori: mislis li opet nestati kao prosli put, ili ces mu barem pozeljeti sve najbolje prije nego sto odes?"
"Ne. Necemo se vise vidjeti. Bar ne planirano. Ne zelim to." Odlucno je odgovorila.
"Zao mi je. Zbog tebe i zbog njega. Ja sad moram ici. Obecaj mi da ces mi se javiti kad odes tamo. Nemoj opet da nestanes." Jako ju je zagrlila.
"Naravno. Obecavam. Ti si i uvijek ces biti moja najbolja prijateljica."
Suzana je izisla a ona se vratila da zavrsi jos zadnje pripreme za put. Posmatrala je sitnice po kuci koje su joj bile jako drage i odlucivala sta ce ponijeti sa sobom. Ovaj put je isla sa znanjem da ce tamo ostati, da ce tamo graditi svoju buducnost. Ali, tuga je i ovaj put bila prisutna.
Vec je bilo pola osam kad je neko zazvonio na njena vrata. Prisla je i bez razmisljanja otvorila. Pred vratima je bio on. Iznenadjeno je gledala u njega i nije znala kako da reaguje.

"Zdravo." Rekao je. "Cuo sam da sutra odlazis."
"Da." Samo je odgovorila.
"Mogu li uci, ili cemo pricati ovako na vratima?"
"Zasto?"
"Sta zasto?" pravio se da je ne razumije.
"Mislim da ne bi trebao ulaziti. Nemam vise sta da ti kazem."
"Ali ja tebi. Zelim da se bar ovaj put oprostim s tobom. Nadam se da ces mi to dopustiti"
Ona se bez rijeci sklonila u stranu i pustila ga u stan. Znala je da je to greska. Uputio se direktno u dnevnu sobu. Da bi prekinuo tisinu, rekao je:
"Ovdje je sve kao prije. Osjecam se kao da sam juce bio zadnji put kod tebe" "Da, ali se mnogo toga desilo u ovih par godina. To znas i sam jako dobro."
Sjela je i cekala da on kaze sta zeli. On je sjeo pored nje. Bilo joj je neprijatno i to je vidio.
"Nije valjda da se plasis? Necu ti nista." Pokusao je da se nasali.
"Ne plasim se. Ali mi se ne dopada da si pored ovolikog mjesta sjeo kraj mene. Jos uvijek mi nisi rekao sta zelis." Mislila je ako bude neljubazna da ce on brze otici.

"Sta zelim?..... Zelim da mi napokon kazes istinu. Zelim da se ove godine izbrisu, da smo opet ono sto smo nekad bili. Da se ovo sve nije nikad desilo. To zelim!"

"Dobro znas da je to nemoguce. Zasto otezavas ovu situaciju? Zasto ne odes svojoj kuci, zeni koja te ceka i tvojoj prelijepoj kcerkici? Zasto si dosao ovamo? Znas da to nisi trebao uciniti!"

"Znam. Sve znam. Ali znam i da te volim vise nego sto sam ikoga volio. I znam da ti jos uvijek volis mene. I znam da mi je svaki dan pakao od kad si otisla. Da se ne prestajem pitati sta se desilo, zbog cega si nestala." Oci su mu se napunile suzama.

Ona ga nikad nije vidjela takvog. Nije mogla drugacije, zagrlila ga je i zaboravila na sve sto je do tad bilo. Zeljela je da ga utjesi, da ne gleda tu bol u njegovim ocima. Njezno ju je poljubio. Prvo polako, nesigurno, a kad mu je odgovorila na poljubac, postao je posesivniji. Zagrlio je i ljubio da da je od tih osjecaja pocela drhtati. Nije mogla da misli, osjecala je da je tu, da je napokon kraj nje, da ga toliko voli i da sve ostalo nije bitno.

Voljeli su se kao nikad to tad. Nije ni o cemu razmisljala, samo da je on sad tu i da je drzi u narucju. Bilo im je krasno. Nezaboravno....

Oko ponoci su lezali, sretni i bliski kao nikada prije. Odlucila je da mu kaze istinu. Da mu kaze da ga nikad nije zeljela povrijediti. Da ga voli kao i prije i da ga nikad nije prestala voljeti. On je s nevjericom slusao pricu o proteklih par godina. Nije ni primjecivao kako je jako grli, kao da zeli da je zastiti od svog bola kroz koji je prosla. Plakao je s njom.

"Oh Boze.... zasto mi to nisi rekla? Zasto si zeljela da kroz sve prodjes sama... A ja budala, proklinjao sam te zbog toga sto si mi ucinila, dok si se ti u to vrijeme borila da prezivis! Oh Boze....."


Smiri se, molim te." i ona je plakala. "Nisi mogao nista izmjeniti... Nisam znala da li cu prezivjeti i zeljela sam da me zaboravis da ne bi patio za mnom."

"Da. Ali te ja nikad nisam zaboravio. Patio sam za tobom, pokusavao da te zamrzim, ali sve je bilo uzalud. Jedino sto me je svaki dan mucilo je zasto si to ucinila..... Zasto mi tvoji roditelji nisu rekli istinu? Ili Suzana?"

"Oni nisu smjeli, obecali su mi da nece reci. A Suzana nije znala. Nisam joj nista rekla bas zbog toga jer sam se plasila da ce ti na kraju popustiti i ispricati sve. A to nisam zeljela."

I sta sad? upitala se u sebi. Ne moze ga rastaviti od te kcerkice. Bez obzira koliko se vole, njegovo je mjesto pored njegove zene i djeteta.

"Pocecemo iz pocetka. Sve ce biti dobro. Ja cu razgovarati s zenom, sve cu srediti."

"Ne! Ne cini to jos. Moramo razmisliti." pokusala je da ga ubijedi.

"Tu se nema sta razmisljati. Ja pripadam tebi i ti pripadas meni."

Samo ga je nijemo zagrlila. Znala je da stoji pred najtezom odlukom u svom zivotu


Da.... tu noc ga je uspjela nagovoriti da se vrati kuci, i da zeni jos nista ne govori. Predlozila mu je da dodje sutra i da jos jednom razgovaraju o tome. Cim je on izisao iz stana, pocela je pakovati svoje stvari. Sreca da on nije znao, da njen avion polijece tako rano ujutro.

Na brzinu je napisala Suzani kratko pismo i zamolila je, zaklela je u njihovo prijateljstvo, da ni pod kojim uvjetima njemu ne da njenu adresu. Ujutro je vec u 6 sati izisla iz stana. Roditelji su je odpratili na aerodrom. I njima je jos jednom podvukla, da nikome ne govore gdje je. Oni koji trebaju, imaju njenu adresu, obrazlozila je.

I tako je, teska srca sjela u avion i odletjela negdje daleko....

------------------------------------------------------
Prolazilo je vrijeme. U Bosni je poceo rat i ona je izgubila svaki kontakt sa Suzanom. Odmah na pocetku rata, njeni roditelji su napustili grad i dosli k njoj. Mama joj je rekla da zna, da je on neposredno poslije njenog odlaska takodje otisao iz grada. Sa svojom zenom i kcerkom.

Ona je pokusavala da ga zaboravi. Na momente joj se cinilo da joj se to i desilo. Mislila je da se zaljubila i nakon 3 godine je odlucila da se uda. Neposredno poslije toga postala je i sama majka. Ali jos za vrijeme prve godine braka je shvatila, da je to samo zabluda, da joj je muz drag, ali da svog momka iz mladosti jos nije zaboravila.

Sedam godina nakon njihovog zadnjeg vidjenja nasla je kartu u posti. Pisalo je samo: "Jos uvijek te volim." I nista vise! Ali, nesto drugo nije ni bilo potrebno. Prepoznala je rukopis. Bila je sva zbunjena, slomljena, nije znala vise nista.

Par dana kasnije zazvonio je telefon. Javila se i cula kako s druge strane zice jedan tako poznat i drag glas rece:

"Kako je dobro cuti tvoj glas"

Tisina. S obje strane. Suze su joj tekle niz lice.

"Da li si jos tu?" upitao je.

"Da." prosaputala je. "Kako si me nasao?"

"Suzana.... Sreo sam je na moru, pricali smo dugo i onda sam je ubjedio da mi da tvoju adresu. Rekao sam joj, ako zna sta je ljubav, ako si joj ikad ista znacila, dace mi je. I to je ucinila."

Nije znala sta da odgovori na to. On je nastavio:

"Jesi li svjesna kroz sta sam prolazio? Trazio sam te preko prijatelja i poznanika, cak sam i internacionalni crveni krst molio za pomoc. Ni internet mi nije pomogao....."

Ona i dalje nije mogla rijeci izustiti. Onda je upitala:

"Kako si? Gdje si sad?"

Odgovorio joj je gdje se nalazi. Drugi kontinent. Daljina.... A opet tako blizu....

"Kako ti je zena?

"Mi smo neposredno poslije tebe napustili Banjaluku. Otisli smo za Hrvatsku. I par mjeseci poslije toga se razveli.... Nadao sam se, da cu te naci, ali to mi do sad nije uspjelo.... Sve sto sam ikad u zivotu zelio je, da budemo skupa."

"To je nemoguce. Za to je kasno." prozborila je. Bol je rasturala, ali znala je da povratka nema. Ne vise.

Ispricala mu je ono sto je i sam znao. Da se udala, da je majka i da ni pokoju cjenu ne moze da sve to izbrise i bude s njim. Bez obzira koliko bi ih to oboje usrecilo. Bilo bi previse ljudi koji bi zbog njihove srece patili.

Na kraju mu je rekla:

"Nemas pojma sta mi znaci sto sam ti cula glas. Uzasno me boli sto vise nikad necemo biti skupa. I nikada se necemo vidjeti. Uvijek cu te voljeti, ali to je sve sto ti mogu dati. Mene, moje tijelo, vise ne mozes imati. Ali imas nesto sto niko drugi prije i poslije tebe nije imao: moju ljubav."

Ne cekajuci njegov odgovor spustila je slusalicu. Od tada je proslo par godinica. Nisu se vise culi. Nije je vise kontaktirao. Ali uvijek kad cuje jednu pjesmu, suze joj krenu niz lice. I zato je evo postavljam ovdje, da zna da ima neko ko misli na njega i ko mu porucuje: TEBI LJUBAVI


Dal pomislis na mene
Kad hladna kisa pada
Ma gdje mi zivis sada
Dal nocas imas sna
Razdvojio nas zivot
Na dvije strane svijeta
Od vjecitoga ljeta
Do hladnog sjevera
Al isto nam je nebo
Sto nocas snama place
Isto nam je suza iz oka kanula
Ja znam da nisi sretan
I mene tuga slama
Jer ljubav kao nasa
Je ljubav vjecita
Dal pomislis na mene
Kad nekog drugog ljubis
Dal moje ime skvisne sa tvojih usana
Razdvojio nas zivot
I neznam gdje si sada
Al nema noci,dana da ne mislim na nas
Al isto nam je nebo
Sto nocas s nama place
I isto nam je suza iz oka kanula
Ja znam da nisi sretan
I mene tuga slama jer ljubav kao nasa je ljubav vjecita.

Stif
Admin

Broj poruka : 817
Lokacija : Prokuplje
Datum upisa : 18.04.2011
Points : 4111
Reputation : 1
Godina : 20

http://lbnforum.serbianforum.info

Nazad na vrh Ići dole

Re: Tužne priče

Počalji od Stif taj Uto Apr 19, 2011 4:39 am

DOK ANDJELI SPAVAJU

Upoznali smo se sasvim slucajno. Pruzio mi je ruku, nasmejao se podigavsi obrve,
odmerio me od glave do pete i, valjda zadovoljan onim sto vidi, naklonio se i
seo pored mene. Bilo mi je neprijatno. Nije mi se svidjao njegov ispitivacki
nastup, ni njegove oci koje su prodirale u srce. O njemu sam cula razne price.
Kontradiktorne. Prijatelji su ga voleli i govorili da je divan, oni drugi su ga
se plasili i izbegavali sukobe sa njim. Ja sam pripadala nekooj trecoj grupi i
nije me bilo briga.
Jos uvek sam bila "tatina princeza" a on "bitanga" kako bi rekla svaka mama.
Verovala sam da ce se nase poznanstvo zavrsiti samo na tom razgovoru. A pricao
je zanimljive price, bio je duhovit, opusten, zabavan. Vece je proletelo.
Sutradan me je pozvao telefonom, kaze "samo da me cuje", cekao me pred skolom
"samo da me vidi". Moju najbolju drugaricu je stalno zivkao telefonom, isao kod
nje. Sve sto je znala o meni, ispricala mu je. Bukvalno sve. Nisam mogla da se
otkacim od njega. Isao je za mnom, ispracao me kuci, non-stop me zvao, kupovao
cokolade.
Bolesna sam. On to saznaje od Ane, zove me tlefonom i kaze da izadjem na terasu
samo na sekund. Izadjem i vidim paketic. U njemu sve ono sto obozavam: sladoled,
"milka", banane, i plisani meda plave boje. Pa on je stvarno lud, ali dzabe mu
sve, jer nisam odusevljena ni da budemo drugovi, a kamoli nesto vise! Stalno
govorim sebi da nije za mene i da ne smem ni da razmisljam o njemu, ali on je
bio tliko uporan da sam stalno hvatala sebe kako razmisljam o njemu. Nervirao me
je, a sa druge strane mi je bio simpatican.
Vracam se iz grada. On izlazi iz parka i nosi buket cveca. Kazem mu kroz smeh:
--Pa to je drustvena svojina!
Odgovara savim ozbiljan.
--Bas zato. Ti si moje drustvo, a iskreno se nadam da ces biti i moja svojina.
Poljubio me u ruku i nestane. Ne signem nista da mu kazem. Odavno sam vec
shvatila da se sa njim ne vredi raspravljati. Toliko je tvrdoglav da ono sto
naumi mora da uradi pa bilo to pogresno sto puta. Mislila sam: "Sa mnom nece
moci tako. Ostajem pri svome. Koliko je on tvrdoglav, toliko sam i ja. Priznajem
da je simpatican, i nista vise od toga."
Ana se samo smeskala:
--Kazes da je simpatican? a nisi mogla da ga smislis. Bice tu nesto sigurno.
Ljutito sam odgovorila:
--Ti si luda! Nemoj molim te da mi ga spominjes vise! On mi je nocna mora.
--Ma kako da nije! A zasto onda uzimas sve sto ti kupi, zasto cuvas omote od
cokolada? Mene ne mozes da slazes.
--Ana, odvratna si, umesto da me branis, ti me napadas. Ista si kao on.
Tvrdoglava i uporna. Pa kome bi rekla ako ne tebi?
Onda smo se smejale i smisljale kako da ga otkacim. Stalno se pojavljivao onda
kad ga najmanje ocekujem. Izrnoi iz mraka, poljubi me u kosu i ispari. Vise
nisam sigurna da li mi nedostaje ili me nervira. Zove me ujutru u cetri, u pet,
javi se moja mama i on se onda zbuni:
--Izvinite, mogu li da cujem svoju princezu?
Ni ona ne zna da li da se ljuti ili da se smeje. Kaze da je sasav sto ja
potvrdjujem.
Jedne veceri se penje na drvo u parku. Drugovi ga pitaju sta radi a on mrtav
ozbbiljan:
--Pa skidam zvezde za moju princezu da joj stavim u kosu, posto je krunu
zaboravila.
Donosi nekoliko srebrnih listica i stavlja ih u moju kosu. Ljubi mi ruku i kaze:
--Draga princezo, dozvoli da budem tvoj vitez i da se uvek borim za tebe.
Izgubicu i zivot ako treba kao sto sam i srce. A kad smo vec kod srca da ga nisi
mozda nasla u nekom dzepu?
--Tvoje srce nosim na lancicu kao amajliju.
--Kakva cast i sreca, princezo. Sad mogu mirno da umrem.. Prekidam ga:
--Ako umres ko ce onda da me cuva?
--Moj duh, princezo. Bice svake noci na tvojoj terasi i bdece nad tobom.
Na trenutak zaboravim da zivimo u XX veku i osecam se stvarno kao princeza pred
kojom kleci neki vitez. Nastavlja sa pricom:
--Princezo, ti si moj andjeo. Volim te vise od sladoleda, auta, od svega na
svetu. Praticu te i cuvati od svega. Ali nikada necu biti s tobom jer BITANGA i
PRINCEZA par-to ne ide bas kao u pesmi. A sad 'ajde kuci jer je vec kasno da se
iz bitange ne pretvorim u azdaju i pojedem te!
Srecna sam i zbunjena. Ne znam ni sta osecam. Razmisljam o njemu. Pocela sam i
da se raspitujem za njega. Mislim da sam nesvesno pripala onoj prvoj grupi ljudi
koji su mu se divili i obozavali ga. Cvrsto sam resila da to ostane tajna. Nisam
zelela ni Ani da kazem, mada sam dobro znala da od nje nista ne mogu da
sakrijem. Zelela sam da svaki slobodan trenutak provedem sa njim. Kad nije pored
mene, osecam da mi uzasno nedostaje. Ana kapira da sam se zaljubila a ja i dalje
ne priznajem!
--Ne moras ti da priznas. Kad mu budem rekla, priznaces i te kako.
--Ana, budes li mu rekla jednu jedinu rec, necu da progovorim vise sa tobom. U
redu priznajem da mi se ipak malo svidja, ali necu da on to sazna. Pusti molim
te da sve ide svojim tokom. Jos nisam dovoljno sigurna.
Obozavam njegovu zelenu trenerku i bele patike, njegov auto poznajem u hiljadu.
Veceri sa njim su posebne. Postao mi je najbolji prijatelj. Mogla sam da mu se
poverim, da se naljutim na njega. Uvek me razume. Zeljno sam iscekivala svaki
susret sa njim, ali sam se istovremeno i plasila. Kad bih ga videla, srce bi mi
zaigralo, noge otkazale a jezik bi se vezao u cvor. Zelela sam da nikad ne sazna
koliko sam se zaljubila. On se i dalje ponasao isto. Pojavljivao se niotkud,
uvek nasmejan, svakoga dana sve lepsi. Uvek je imao zanimljivu pricu, neobican
poklon, ludu poruku. Svima je pricao kako je zaljubljen u princezu. Brinuo je o
meni kao moja mama: da ne pokisnem, da idem u skolu, redovno jedem i dovoljno
spavam. Njegovi prijatelji su govorili da se skroz promenio, da je postao mek i
rasejan....
Secam se, bila je subota. Sedeli smo u nasem omiljenom kaficu i cekali Anu. Ona
kao da je znala, kasnije je vec pola sata. Nas dvoje smo pricali o skoli. Imala
sam par jedinica koje sam morala da popravim sto pre. Naslonila sam glavu na
njegovo rame dok me je on ubedjivao da ce sve biti u redu. Podigla sam glavu i
pogleda ga pravo u oci. Cinilo mi se da sve zna sta osecam i bila sam spremna
sve da mu ispricam.
--Sta je sa tobom? U poslednje vrme si mnogo zamisljena? --Ja...pa ne znam, pa
mozda zato sto....Ja te volim!
Sta je ovo sa mnom, zar sam ovo ja rekla? Obecala sam sebi da on to nikada nece
saznati....Jos hiljadu stvari mi je proletelo kroz glavu. On je bio sav
izgubljen.
Razmisljala sam da li da ostanem ili da bezim daleko, sto dalje od njega. Jos
uvek me je izgubljeno gledao i ocigledno nije mogao da poveruje u ono sto sam
rekla. --Jesi li sigurna u to sto si rekla?
--Sasvim! Ne mogu vise da krijem. Lagal sam te, a pokusala sam i sebe. Nije mi
uspelo. Voim te i tu je kraj. Imas li nesto da kazes?
--Da li to znaci da si sada konacno moja?
--Otprilike tako.
Poljubio me je bas kad je naisla Ana.
--Sta ja to vidim? Jao, izvinite, zaboravila sam da ste samo drugovi! Dobro,
ajde, nema veze, oprastam vam. Nego ja cu da vam budem kuma zar ne?
--Naravno, Ana. Pa ko bi to mogao da bude sem tebe?
Svaki slobodan trenutak smo provodili zajedno. Nije mi dozvoljavao da bezim sa
casova, cak sam i one ocene sredila. Kada bih se uvece negde zadrzavala, ljutio
se na mene i govorio da moram da idem da spavam, jer su andjeli vec u krevetu.
Pitala sam ga:
--Izvini, ali sta ti radis dok andjeli spavaju?
--Ja? Pa cuvam ih. U stvari, cuvam jednog!
Tako je bilo. Cele noci se vozio kroz moju ulicu.
Ujutru me saceka, odvez do skole i ode da spava.
Osecala sam se fantasticno. Bila sam na nebu, kao pravi andjeo. Vikend smo
proveli zajedno na jednom jezeru. Ana, njegov najbolji drug Milos, on i ja.
Smejao se i bio je veseo. U ponedeljak mi Milos donosi paketic. Unutra ceduljce
i kljuc od njegovog stana. Osecam strah, groznicu. Milos je sagnuo gglavu. Cuti.
--Milos, sta je ovo? Ne odgovara.
Na papiru pise:"Princezo morao sam da otputujem. Javicu ti se. Nisam ti rekao
jer suze ne bih podneo....Volim te."
Veceri sam provodila u njegovom stanu. Sa Milosem, Anom i suzama. Citav svet mi
se srusio. Proklinjala sam dana kad sam mu rekla da ga volim, mrzela sam ga.
Jedanaeste veceri od njegovog odlaska, zazvonio je telefon:"Princezo ne placi
molim te. Nisam otisao ato sto sam hteo, vec zato sto sam morao. Nadam se da se
brzo vracam."
Dani su prolazili. Malo sam tugovala, malo plakala. Smejala sam se vrlo retko.
Trideset prvi dan od njegovog odlaska. Po navici svracam po Anu i krecemo kod
njega u stan. Ulazim unutra i osecam njegov miris. Tu je! Znam da je tu! Osecam!
Ana me gleda zacudjeno i proverava sve sobe. Na zalost, od njega ni traga ni
glasa. Placem jer ga nema. Poludecu. Neko zvoni.
--Ana, molim te otvori, ne zelim nikoga da vidim.
Zvonjava ne prestaje. Prvo dugo, uporno pa onda sve krace nervozno, Ana otvara i
vristi. Tricim prema vratima i vidim njega-moju bitangu! Grlim ga i placem!
--Obecaj mi da nikada vise neces da me ostavis samu! --Obecavam!
Sve je bilo kao pre. Sate i sate smo provodili zajedno. Cinilo mi se da sam
najsrecnija na svetu. Sve dok nije rekao da mora ponovo da ide.
--Pa zar opet? Kako cu ja bez tebe?
--Isto kao i proslog puta. Sedecs kod mene sa Anom i Milosem. Sve sto ti bude
potrebno, obratices se Milosu. On je tu da te cuva i da pazi na tebe. Ostacu
duze nego provg puta, ali nemam drugog izbora. Nadam se da me razumes.
--Ma kako te ne bih razumela! Briga tebe za mene. Salim se, znam sve.
Nisam se salila, nisam ni razumela. Bilo mi je svejedno da li je moram ili je
hteo. U svakom slucaju, on je odlazio i razlog mi nije bio nimalo vazan.
Pokusala sam da se ponasam normalno. Uspela sam citava dava dana. Onda sam
plakala i plakala....Nisam ni sa kim razgovarla sem sa Anom.
Treceg dana se konacno javio. Zvao je svakog dana pa onda sve redje i redje.
Rekao mi je da mu je jedan prijatelj poginuo i da ima velikih problema tako da
ne moze cesto da zove. On je bio daleko, nisam ni znala tacno gde, on je imao
problema, a ja nisam mogla da mu pomognem. To me je ubijalo. Sve mi je licio ne
na ruzan san, nego na kosmar. Javjao se samo ponekad. Razgovori su nam bili
kraci, drugaciji. U njegovom galsu se nije osecala toplina. To vise nije bio on.
Cinilo mi se da pokusava da me zaboravi, i to me je mnogo bolelo.
Moja patnja, trajala je od jeseni do leta. Sunce je malo ublazilo moj bol i
uspelo da mi izmami poneki osmeh. I dalje sam ga volela ali sam naucila da zivim
bez njega. Svaki put kad telefon zazvoni u meni se probudi nova nada. Uzalud,
moja bitanga se vise i ne javlja. Kljuc od stana je jos uvek kod mene, mada vrlo
retko odlazim tamo. Secanja me jos uvek bole.
Odrasla sam. Shvatila sam da princeze ne postoje. Jedna bitanga luta svetom i
niko vise sem mene ne veruje da ce se on vratiti kao princ.

Stif
Admin

Broj poruka : 817
Lokacija : Prokuplje
Datum upisa : 18.04.2011
Points : 4111
Reputation : 1
Godina : 20

http://lbnforum.serbianforum.info

Nazad na vrh Ići dole

Re: Tužne priče

Počalji od Stif taj Uto Apr 19, 2011 4:40 am

Petak 13.



Jednog kisnog dana Tea je setala ulicom grada. Bila je u mantilu i cizmama, koje nisu bile takve da bi je stitile od kise. Voljela je sa seta po kisi. Uvjek je govorila da joj pomaze da odkloni svakodnevne probleme.

Tea je bila ucenica, i imala je petnaest godina. Bila je odlican dzak, dok nije srela njegove plave oci i dok jedno drugom nisu rekli "zdravo". Od tog dana su njeni vidjeli da se sa njom nesta desava. Pocela je da se sminka i oblaci suknje i haljine do tada je nisu mogli izvuci iz farmerki.

A onda je njen otac nasao Kristijanovu sliku u fijoki. Od tada nije smijela da izlazi napolje. Kada joj je kasnijo autobus, roditelji joj nisu vjerovali.

Tea je svakoga dana bila tuznija i tuznija, nije ga mogla izbaciti iz glave, jer joj se pricestio za suze. Jos se nisu ni poznavali a znali su da pripadaju jedno drugome.

Zajedno su setali po kisi, a odma bi Tea rekla "hajmo pod nase drvo". A onda bi dugo sjedili na klupi ispod drveta i pricali.

To je trajalo sest mijeseci.

Sest mijeseci sunca, ljubavi, nezaboravne ljubavi.

Onda su Teu poceli pratiti, a ona je razmisljala o samoci. Pocela je da prica Kristijanu, al je on sve najmanje od nje krio. Zatim je sjedila u svojoj sobi i pokusavala da prica sa svojom majkom, ali ona nije marila za nju. Mama je progovorila sa Teom, a Tea je rekla "cujes li kako se lijepo i tiho cuje".

Kristijan je stalno cekao na klupi ispod drveta, ali Tea nije dolazila. Nije je bilo, i kad bi neko pitao za nju, svi su cutali.

Tea se potpuno promjenila. Drugarice su joj rekle da Kristijan odlazi iz grada. On govori "tu sam nasao i izgubio srecu".

Voz je kretao u 14.00 sati. Ona se vracala iz skole, nije otisla kuci vec na stanicu. Nasla je voz koji je trebao krenuti i nasla je i njega, pune oci suza. Vidio je Teu i iskocio, cvrsto je zagrlio. Oboje su plakali. Kristijan je rekao "stacemo Tea, sta da radimo, da bi smo zivjeli srecno?". Ona ga je gledala i njegove plave oci, a suze su joj postale teget.

Cutala je i jecala.

Voz je vec krenuo "zbogom Tea, mozda cemo se nekad sresti. Ja odlazim a ti znaj da te jos uvjek volim".

Dugo je mahao, a ona je stajala i dugo mahala za vozom. Nekako je nasla put do kuce i odma je otisal u svoju sobu.

Odlucila je da se ubije. Kad su joj roditelji otisli na posao, jos je uvjek sjedila u svojoj sobi i razmisljala. Bio je Petak 13. Usla je u kupatilo i pustala toplu vodu u i usla u kadu. Pocela je histericno da se smije drzeci zivot u rukama, dok je umirala govorila je Kristijanovo ime.

Tea je polako i sigurno koracala u smrt.

Otac je usao u kupatilo i poceo je da vice "ja sam kriv za sve, za sve!". "Ja sam je ubio!". Zena ga nije razumila, ali kad je dosla pala je u nesvjest.

Dosla je hitna pomoc, ali je bilo prekasno.

U njenoj sobi su nasli pismo, pisalo je:



Petak 13



Dragi Oce



"Nemoj da se ljutis na mene. Ovo je bilo najbolje i najlakse resjenje. Nije me bolilo. Moj Kristija je otisao iz grada a ja za uvjek iz ovoga svijeta. Vi ste jos mladi. Ako budete imali kcerku, daj te joj ime Tea. Neka ima ono sve sto nisam ja imala. Neka bude srecna.

I poslije svega VOLI VAS VASA TEA".

Dan poslije Teine smrti stiglo je pismo od Kristijanovih roditelja, pisalo je:





Subota14





Draga nasa Tea



"Kristija nije vise ziv. Od kada se vratio, djelovao je nikako, izgubljeno. Bio je petak 13. Ovdje je padala kisa, nije htjeo da ponese kisobran, neznam zasto. Drug mu je rakao da se skloni sa puta zato sto su kola nailazila, Kristijan ga nije poslusao i kola su ga udarila. Na smrt nam je rekao: "Ja moram svojoj Tei, on me zove."

Dao mi je adresu da ti napisem DA TE JE PUNO VOLJEO.

Kristijanovi Roditelji







Otac i majka su dobili cerku i nazvali su je Tea. Imala je sve sto Tea nije.

Stif
Admin

Broj poruka : 817
Lokacija : Prokuplje
Datum upisa : 18.04.2011
Points : 4111
Reputation : 1
Godina : 20

http://lbnforum.serbianforum.info

Nazad na vrh Ići dole

Re: Tužne priče

Počalji od Stif taj Uto Apr 19, 2011 4:40 am

Nestvarni sjaj crvenog tepiha

Odmalena sam maštala da postanem priznata glumica i ništa nije moglo da spreči moj talenat da se razvija. Vreme je bilo na mojoj strani pa sam realizovala svoju zamisao. Uživala sam u čarima popularnosti, glamura i filmskih kritičara. Danas se kajem što sam se odrekla svog jedinog deteta. Živim svoje uloge kroz uspomene, ali i bolujem od rana zadobijenih u životnim ulogama koje nisam dobro odigrala.

Gluma je profesija u kojoj potvrdu o penziji ne dobijete od nadležne ustanove, ispečatiranu i overenu, nakon određenih godina radnog staža. A i podele na osnovu pola izraženije su nego u bilo kojoj drugoj branši. Mi, glumice, naime, u penziju odlazimo sa prvom sedom vlasi, praćene zaglušujućom tišinom telefona i magičnom cifrom "45+". Muške kolege u tim godinama glume stare zavodnike, biznismene ili policijske inspektore, a mi, ako nas se režiseri nekim slučajem sete, "prolupale" babe koje se na sceni pojave tek na sekund, nedovoljno da bilo koga oduševimo ili da ostavimo jači utisak. Sindikat nije našao način da zaštiti naše interese i autorska prava, pa se neretko glumice u godinama bore za golu egzistenciju. Kad bismo sve te probleme materijalizovali i postavili na tas kao meru životnih vrednosti, ipak bismo posustali pod prijatnom težinom svih prednosti tog fascinantnog poziva. Uživeti se u ulogu znači osetiti novi univerzum, proširiti vidike do nemerljivih granica i osetiti lakoću ili težinu "tuđe kože". Morate da se divite svom liku na ekranu, da zanemarite kritički osvrt i da čestitate sebi još jedno maestralno ostvarenje. Nije zanemarljiv ni finansijski momenat uspelog projekta kao ni blagodeti koje on nosi, jer svi smo hedonisti, mi glumci više nego drugi, čini mi se. Ipak, prava magija je onaj trenutak kad sigurno kročite na crveni tepih, improvizovan ili dostojan velike uloge, kad hodajući po njemu dođete do još jednog velikog ekrana, tamo ugledate svoj lik u gro planu, a posle se prepustite "muzici" aplauza divljenja...
Zovite me Gordana. Moju životnu priču shvatite kao još jednu filmsku rolu, a glavnom liku podarite naklonost...

Rođena sam i odrasla u pitomom gradiću u Crnoj Gori, najlepšem na svetu spoju divljeg i pitomog, krša i ravnice, mora i planina čarobno bliskih. Kao mlađe dete patrijarhalnih roditelja nisu me toliko nadzirali kao mog starijeg brata koji nije smeo da pogreši jer je nosio teret naslednika loze. Valjda se zato u meni razvio talenat za glumu, ta umetnička sloboda koja je odredila moj životni put.

Dok su Novaka učili kako da bude glava porodice, ja sam, u svom svetu, izolovana od drugih, pred ogledalom isprobavala mamine haljine glumeći rusku princezu, ili bratovljeve pantalone uživljavajući se u lik Napoleona ili bih glumila neki lik iz serija i filmova koji su bili popularni u to vreme. Tetke su se krstile, komšije smejale, a mama i tata su ćutali nadajući se da će me to proći jer je u sredini u kojoj smo živeli bilo teško ostvariti ambicije te vrste. Ja sam, međutim, svaki početak smatrala dobrim pa sam se, presrećna, uključila u rad amaterske glumačke trupe koju su mahom činili mladi entuzijasti.

Glumačke vode

Brzo je, nakon što sam im se pridružila, uočen moj talenat, ali i gimnazijsko znanje brojnih citata, odlomaka iz velikih književnih dela i njihovih dramskih interpretacija.

Osokoljena pohvalama, smišljala sam način na koji bih stigla u prestonicu gde bih mogla da se usavršim i dobijem formalnu potvrdu talenta koji mi je priroda, nije bilo sumnje, nesebično podarila. Problem je, dakako, bio novac za školovanje jer to od roditelja nisam mogla da očekujem jednostavno zato što ga nisu imali. Mislila sam da je to najveća prepreka ka uspehu u životu i apsolutnoj sreći, kad se sudbina potrudila da izmeša karte i da mi pokaže da je život splet slučajnosti, stvari na koje ne možemo da utičemo i onih koje sami odaberemo, bilo da je to ispravno ili ne...

Moja glumačka grupa i ja pripremali smo adaptaciju poznatog pozorišnog komada na koju smo bili veoma ponosni, tim više što nam se ukazala prilika da je predstavimo na festivalu amaterskih pozorišta koji se tih dana održavao u našem gradiću. Spremali smo se za nastup kao plesači u čuvenom brodvejskom mjuziklu, svaki detalj doveden je do perfekcije, a mi, šepureći se kao paunovi, bili smo glavne zvezde večeri posle projekcije. Svečanost povodom zatvaranja festivala upriličena je u čuvenom hotelu, najskupljem i najelitnijem u to vreme u državi.

Na sve strane bilo je sponzora i političara ali i, na radost nas glumaca, određen broj kolega i profesora sa filmske akademije. Dok sam lebdela na krilima uspeha našeg malog komada, prišao mi je poznati domaći glumac, u to vreme velika faca u filmskom svetu.
- Čestitam, koleginice - rekao je teatralno uz dubok naklon, od čega mi je srce brže zakucalo. - Planirate li da se okušate na akademiji?
- Da - odgovorila sam nadajući se da će se moje reči obistiniti.
- Harizmatični ste, plenite pojavom... Ako hoćete da poradite na tehnici i dikciji, javite mi se - potom mi je pružio vizit-kartu a ja sam je stegnula u ruci kao najveću dragocenost.
Nastavila sam da slavim sa kolegama prve naznake ostvarenja svojih snova, a kad se formalno društvo rasulo, pridružio nam se markantni brka u konobarskoj odori. Slučajno ili ne, obreo se pored mene. Duži pogled na mom licu, dodir ruke kad mu nije vreme i njegov zarazni osmeh bili su dovoljni da prihvatim ponudu da me isprati do hotelske sobe u kojoj sam zanoćila te večeri.

Pogrešna avantura

Nisam planirala, s obzirom na nameru da odem iz sredine koja je ograničavala moje ambicije, da se upuštam u ljubavnu vezu. Želela sam avanturu. I dobila sam je. Strasno veče zadovoljilo je sve moje telesne potrebe i htela sam da sačuvam uspomenu na njega.

- Gordana, veoma mi se sviđaš. Šta misliš, da li bi ovo između nas moglo da potraje? - iznenadio me je pitanjem. Nisam mislila da taj markantni mladić, sposoban da bez problema devojku koju je upoznao pre pola sata odvede u krevet, uopšte razmišlja o ozbiljnoj vezi.
Morala sam da se nasmejem.
- Sve što je trebalo da se desi između nas, desilo se. A sada te molim da izađeš - ustala sam. Ne znam koliko je dugo Rade posle toga bio u sobi, jer sam pustila vreli mlaz vode po svom telu... Vratila sam se u mislima pohvalama od sinoć, po ko zna koji put analizirala sam svaku reč i iz minuta u minut postajala ushićenija, ponosnija i srećnija...
Shvatila sam da ne treba više da čekam, pa mi je prijateljica pomogla da nađem honorarni posao kojim bih platila školovanje, kao i sobicu u studentskom domu. Dok se ne domognem prvih para, nameravala sam da boravim kod te prijateljice kao "ilegalac" u domu.
Mučninu koja mi se javljala po buđenju svakog jutra pripisala sam nervozi zbog životnih promena koje su bile na pragu... Pošto nisu prestajale ni posle mesec dana, posetila sam doktora, sad već zabrinuta zbog misteriozne bolesti koja me je napala.
- Trudni ste sedam nedelja - prenerazio me je doktor. Ni slutila nisam da sam one noći ostala u drugom stanju iako znam da se nisam "čuvala". Danima, tačnije, gotovo još mesec dana živela sam u nekom bunilu, ne znajući šta da uradim. Abortus mi je proleteo kroz glavu kao najbezbolnija opcija ali je doktor raspršio moje planove:
- Imate retku krvnu grupu koja se ne podudara sa krvnom grupom ploda, očigledno ju je nasledio od oca, pa u ovakvim slučajevima samo prva trudnoća prolazi bez problema. Svaka sledeća je veoma rizična.
Tad sam glumu zavolela još više. Težina problema koji mi se sručio na glavu pretila je da uništi moje snove, trenutke za koje sam živela i planove koji su tek bili u povoju.
Živeći dva dana između jave i sna, smislila sam rešenje, pronašla sam Radeta na poslu i iznela mu plan:
- Rodiću dete ako ga ti želiš, ali posle hoću da se školujem i da postanem poznata glumica. Znam da možda zvuči surovo, ali niko nema pravo da mi oduzme snove - bila sam direktna.
- Naravno da želim, deca su najveće blago - odgovorio je sa sjajem u očima. Tada sam pomislila da je human, a prekasno sam shvatila da je Rade decu voleo samo toliko da ih "poseje" širom bivše nam države, ali ne i da se brine za njih... Zar sam ja, uostalom, drugačija?

Majčinstvo u drugom planu

Elem, nastavila sam da čitam ruske klasike, da zamišljam filmske setove i pozorišne turneje dok je ispod mog kucalo nevino srce kojeg sam se devet meseci kasnije odrekla ne osvrnuvši se. Tokom trudnoće bila sam u roditeljskoj kući, a oni su se, uvek više okrenuti sinu, složili sa mojom odlukom da dete dam Radetu, važno im je bilo samo to da ga oni ne čuvaju.
Nisam osetila sažaljenje prema tom malom zamotuljku krupnih očiju koje su sijale kao na ulju, dok sam ga predavala ocu.
- Hoćeš li joj ti dati ime? - pitao je.
- Neka bude Jelena - nametnulo mi se iako o tome nisam razmišljala.
Odmah potom otišla sam u prestonicu spremna da konačno odigram svoju veliku životnu ulogu. Na moju sreću, poznati glumac koji me je pohvalio posle amaterske predstave setio me se. Kako nije bilo vreme upisa na akademiju, predložio je da mi drži privatne časove da bih spremna dočekala prijemni ispit. Istovremeno, radila sam kojekakve poslove koje su mi nudili, bilo je važno da donesu novac: slaganje robe na rafove u samoposluzi, berba voća ili konobarisanje, ništa mi nije bilo teško da radim za sveti cilj koji mi je bio bliži nego ikad.
I, zaista, briljirala sam na prijemnom. Adrenalin je tekao mojim venama kao nikad u životu kad su mi saopštili da sam primljena. Sve je dalje bilo kako se samo poželeti može: probe, pripreme... sve mi je bilo lako i zanimljivo. Jedino sam imala problema sa dikcijom, ali to mi je bio izazov. Naglaska rodnog mesta teško sam se oslobodila, kao i bilo koji kolega sa klase iz unutrašnjosti. To je bila stvar koja nas spaja i izdvaja.

Već na drugoj godini u velikoj bioskopskoj sali gledala sam svoje ime podcrtano: "prvi put na filmu". Sve mi je izgledalo kao san, predobro da bi bilo istinito. A tek kulturne rubrike u novinama narednih dana... Prštale su od pohvala, divili su se mojoj maestralnoj glumi, nesvakidašnjoj lepoti... Tako je to kad jednom počnu da vas hvale, sve dalje ide stihijski. Ali meni je prijalo...

Iz godine u godinu nizale su se velike i male uloge na "daskama koje život znače" i na velikom platnu. Ne znam koju bih scenu izdvojila, pozorište je živo i kao da diše dok igrate, a znate da su sve oči uprte u vas, a film donosi novac i popularnost, što je važno, jer je svaki glumac tašt i voli da ga prepoznaju i hvale...
Nije mi život koji sam ostavila iza sebe nedostajao, priznajem. Čak mi nije padao na pamet. Prečesto sam bila na putovanjima, previše obožavana i premalo emotivna da bih pomislila na dete koje sam ostavila na milost i nemilost ocu.

Kolika je bila moja opsesija glumom svedoči i činjenica da nisam u muškarcima koji su me okruživali i voleli tražila partnera, srodnu dušu za život i zajedničku starost. Svodilo se sve na poneki izlazak, flert ili noć u hotelu, bez zajedničkih jutara...

Svaka premijera bila je zalivena alkoholom, svaki uspeh se nazdravljao pa sam, kao i mnogi glumci boemi, često bila opijena tim prijatnim napitkom koji nam je pomagao da raspalimo maštu za novu ulogu ili da se uživimo u staru, izvežbanu.

Vreme za kajanje

Uloga za ulogom, godine su prošle kao vrhunsko pozorišno ostvarenje, a da to nisam osetila. Neuredan život ostavio je trag na dotrajalom telu, bore su mi se urezale oko očiju i usana koje nisu više bile senzualne ako pre. Neprospavane noći rezultirale su opuštenom kožom koja nije prkosila pogledima na sceni kao nekad...

Kad starite u mom svetu, jenjava interesovanje za vaš lik. Odjednom su me svi zaboravili. Godine su bile iza mene, imala sam u vlasništvu jednosoban stan, mnoštvo uspomena i talenat koji nikom nije bio potreban...

Onda me je pritisnulo vreme... Prokleto vreme... Bilo mi je beskonačno na raspolaganju za preispitivanje, uspomene i savest.

Kada bih, u želji da pobegnem od prisećanja, izašla u šetnju, videla bih na sve strane roditelje i decu, bake i unuke, parove... Ljude sa ljudima... A moj društveni život sveo se na poneki intervju na temu životnih priča gde bih pričala o poslu, prokletom i prijatnom...

Onda sam odlučila da je potražim. Možda voli moj lik sa ekrana, možda su joj se svidele moje izjave o životu, možda joj je otac rekao neku lepu reč o meni... Možda, možda...

Sve je propalo u trenutku kada na adresi na kojoj sam ostavila Jelenu nisam zatekla nikoga. Stara komšinica, željna razgovora, sve mi je potanko ispričala:
- Rade se smuca po svetu, ko zna gde je. A šta ste mu vi? - radoznalo me je gledala.
- Prijateljica... Znači, odselio se. A da li je sam?
- Sam je. Taj je uvek bio na svoju ruku. Mogao je da radi šta je hteo jer ga je priroda podarila lepotom, pa su žene padale pred njim kao zrele kruške... Koliko je taj dece ostavio po belom svetu... Mislim da ni sam to ne zna. Malo-malo, pa se neko pojavi na kapiji raspitujući se za tog boema. A on, nesrećnik, nije želeo da se skrasi, nego je svako dete ostavljao majci, a on je išao dalje. Gde se zaustavio, ne znam. Da, našla se među tim njegovim ženama i neka gora od njega pa, umesto da on ostavi dete njoj, ostavila ga je ona njemu, ali nije ga nadmudrila, ne, borio se on kraće vreme sa malom, a onda ju je odveo u dom, ne znam gde. Ta jedina od njegove dece nije više došla na ovu adresu...

Tu sam izgubila nit priče, moje misli pobegle su prema još jednoj ulozi, onoj najgoroj, ulozi dežurnog negativca, ali ova je bila teža jer ne prolazi, neće se zavesa podići posle novog čina niti će muzika najaviti odjavnu špicu...

Kao da mi je neko pred oči spustio pozorišne kulise, nisam mogla napred, nisam imala kud, ni za čim da pođem.

Vratila sam se u svoj turobni stančić gde još živim svoje uloge kroz uspomene, ali i bolujem od rana zadobijenih u životnim ulogama koje nisam dobro odigrala...

Stif
Admin

Broj poruka : 817
Lokacija : Prokuplje
Datum upisa : 18.04.2011
Points : 4111
Reputation : 1
Godina : 20

http://lbnforum.serbianforum.info

Nazad na vrh Ići dole

Re: Tužne priče

Počalji od Stif taj Uto Apr 19, 2011 4:40 am

Nisam uspeo da joj odolim

Od razvoda naših roditelja Svetlana, Lela i ja živeli smo sa ocem. Bio je najpažljiviji i najpošteniji tata na svetu. Odlučio je da se oženi Branislavom tek kada je bio siguran da svako od nas može da brine o sebi. A ja.. Ja sam ga izdao! Iako to nisam zaslužio, znam da me je voleo i da mi je oprostio...


Bilo mi je tri godine kada su se moji roditelji razveli. Obe moje sestre i ja ostali smo pod tatinim krovom dok je naša majka "otišla da ispuni svoje neostvarene snove". Javljala nam se jednom godišnje da nam čestita rođendane, a s vremena na vreme slala nam je i poneku razglednicu sa egzotičnih destinacija (valjda da nas obavesti da joj je bolje bez nas). Prvih nekoliko godina verovao sam da će nam se vratiti ako nas troje budemo dovoljno slušali tatu što, istini za volju, nije bilo naročito teško. Tata je bio prema nama nežan, pažljiv, pravičan, ali i strog kada treba. Trudio se da nam obezbedi sve, da nas nauči pravim vrednostima, ali i da nam objasni da našu majku treba da volimo bez obzira na činjenicu što nas je ostavila. Za dvadeset pet godina, koliko smo živeli bez majke, naš otac nikada nije u kuću doveo drugu ženu. Da li je imao neku ženu za koju nismo znali, to ne mogu da tvrdim, ali da nas nije opterećivao "eventualnim majkama", to je činjenica.
Kada su se sestre udale i otišle sa svojim muževima, ostao sam da živim sa ocem u porodičnoj kući u kojoj sam galantno čitav jedan sprat preuredio u pravi četvorosobni stan. Dovlačio sam društvo, devojke, organizovao žurke. Otac nikada ništa nije rekao do trenutka kada je jednu od brojnih sa kojima sam tih dana bio u šemi, video kako uplakana izlazi iz mog stana.
Pozvao me je na ozbiljan muški razgovor koji se sveo na priču o tome da ne smem da se igram osećanjima drugih ljudi.
- I baš si ti našao da mi pričaš o tome - rekao sam besno. - Da si se ponašao kao ja, ne bi sam sa troje dece proveo gotovo celi život.
Čim sam izgovorio tu rečenicu, bilo mi je jasno da sam preterao ali zaista nisam ni želeo ni nameravao da se rođenom ocu pravdam zbog devojaka koje sam privodio.
- Izvini, ćale - rekao sam napokon - nisam tako mislio.
Provukao je ruku kroz gustu sedu kosu, što je činio uvek kada je hteo nešto važno da nam saopšti, mirno je zapalio cigaretu i, fiksirajući me plavim očima, rekao:
- To ti misliš da sam život proveo sam.
Možemo sad da se lažemo, pomislih, ali njega što se tiče, mogao sam ruku u vatru da stavim da nije imao nikog.
- U redu je - rekoh ne želeći da gubim vreme na igricu te vrste. - Verujem da nisi bio sam, ne moraš ništa da mi objašnjavaš.
- Neću da te gušim - rekao je kao da mi je pročitao misli - hoću samo da ti kažem da je kroz moj život prošlo mnogo žena posle tvoje majke ali donedavno nisam poželeo nijednu od njih da dovedem ovde niti da je upoznam sa svojom decom.
Priča je postajala sve interesantnija pa sam ipak ostao da utvrdim šta je mislio time kada je rekao "donedavno".
- ...s obzirom na to da ste, hvala Bogu, svi odrasli, a ja imam dovoljno godina da ne moram više da razmišljam o tome ko će me osuđivati a ko neće, odlučio sam da je pozovem ovde na večeru. Ako ne radiš ništa pametno sutra oko sedam uveče, smatraj da si pozvan.
Prva pomisao bila mi je da pozovem doktora da proveri da li je moj otac, pod uticajem godina, odlepio. Međutim, već naredna misao koja se odnosila na pribranost mog oca dok mi je saopštavao da će neku babu sutra dovesti u našu kuću na večeru, oterala je onu prvu i odlučio sam da se ne opterećujem, bar ne do tog susreta.

Bila je žena po mojoj meri

Bio sam u ćaletovoj kuhinji ispijajući drugo pivo, i pustio sam da on otvori vrata kada se po drugi put kratko začulo zvono. Da me nije neki neobjašnjivi blam najednom obuzeo, garantovano bih seo na dvosed i "iz prvog reda" posmatrao dirljivi pozdrav dvoje matoraca koji se, kao tinejdžeri, smeškaju i ljubakaju već na kućnom pragu.
- Siniša - čuo sam očev glas - dođi da te upoznam.
Stajala je pored mog oca u snežnobeloj haljini koja joj je jedva otkrivala kolena naglašavajući izvanrednu liniju njenog tela. Nekoliko zlatastih pramenova kose, koji su se, kao slučajno, izvukli iz besprekorne punđe, padali su preko njenih prelepih ramena. Divno belo lice bez ijedne primetne bore, naglašavalo je njene tople, plavkaste oči.
Pružio sam joj ruku, priznajem, više iz želje da je dodirnem nego zbog upoznavanja i tada začuh njen predivni, topli glas:
- Branislava, drago mi je.
Ne znam o čemu je čavrljala sa mojim ocem dok sam ja pokušavao da iscedim i poslednju pivsku bocu iz gajbe, a posle toga, iskreno, nisam znao zašto takva žena sedi pored mog ćaleta. Moglo je da joj bude između 35 i 40 godina. Bila je prelepa, zgodna i činilo se da jednim osmehom može da reši sve. Iako je moj otac, u ranim šezdesetim, izgledao vrlo pristojno i otmeno, pomislio sam da bi dotičnoj gospođici ili gospođi Branislavi više pristajao neko poput mene. To mu, naravno, nisam rekao ni te ni naredne večeri kada se ona opet pojavila.
Između njena dva dolaska pokušao sam da osmislim način da nenametljivo privučem njenu pažnju. Međutim, koliko god da sam se trudio, pred oči mi je uvek iskrsavao očev lik u koji je ona, kako sam video prethodne večeri, gledala kao u Boga.
Drugo veče zaredom, u ćaletovom delu kuće, u prisustvu osobe koja me je svojom pojavom razoružavala, proveo sam kao na iglama. Sve što sam izgovorio te večeri činilo mi se preteranim, svaki moj pokret delovao mi je prenaglašeno, svaki osmeh izveštačeno. Mučio sam se, osećao sam da mogu svakog trenutka da poludim, ali nisam hteo da se maknem odatle. Morao sam da je gledam.
- Siniša - rekla je u jednom trenutku okrznuvši me pogledom - izvini, nisam te čula, gde si ono rekao da radiš?
- Imam agenciju za nekretnine, tu u blizini, na okretnici... - trudio sam se da budem precizan u slučaju da joj nekad padne na pamet da me poseti na poslu.
- Lepo - rekla je i okrenula se mom ocu. - Divno je kako si uspeo sam da se izboriš i da izvedeš decu na pravi put.
Otac je klimnuo glavom a ja sam poželeo da dreknem: "Alo, bre, nije mi on poklonio agenciju, nekad sam, lutko, znaš, i ja nešto radio, pa sam zaradio!" Hteo sam da iskočim u prvi plan ali pored mog oca, u tom trenutku, to je bilo gotovo nemoguće.
Kada sam kasno te noći prislonio glavu na jastuk, na pamet mi je palo da bi bilo pametno da obavestim sestre o novoj ženi u životu našeg oca. Jedva sam dočekao da svane, pa da ih alarmiram. Starija sestra Svetlana začudila se što sam je uopšte nazvao kada se mesecima pre nisam javljao, a kad sam joj konačno rekao da je u očev život ušetala neka, koja verovatno hoće da se uda za ćaleta zbog naše kuće, oštro me je prekorela rekavši da se ponašam kao razmaženi idiot.
- Kako te nije stid? - rekla mi je. - Čitavog života bdeo je nad nama a ti ga uhodiš sada kada je odlučio malo da se opusti. Nemoj slučajno da ga nerviraš tom svojom paranojom!
Od mlađe sestre Lele dobio sam kratak savet:
- Ne meša se on u tvoj život, nemoj ni ti u njegov. Krajnje je vreme da se uozbiljiš i nemoj više da me zoveš zbog gluposti.
Kako sam mogao da joj kažem da nije glupost nego da je ogroman problem to što sam se zaljubio u istu ženu u koju je očito zaljubljen naš otac?!

Želja je bila jača

Narednih dana izbegavao sam odlaske u očev deo kuće. Ipak, nikako nisam hteo da izbegnem "slučajne" susrete sa Branislavom pred našom ulaznom kapijom. Kada sam ustanovio tačno vreme njenih uobičajenih dolazaka, izlazio sam napolje i dočekivao devojke sa kojima sam kasnije u svom stanu pravio neopisivu buku. Morao sam nekako da joj stavim do znanja da je potražnja za mnom prilično velika i da nema pojma šta propušta.
Dva meseca sam tako pravio budalu od sebe a onda me je otac, zajedno sa Svetlanom, Lelom i njihovim muževima pozvao na zvanični ručak. Obavestio nas je tom prilikom da su Branislava i on odlučili da žive zajedno, da će preći u njen stan, a da ću ja moći da prebacim svoju agenciju u donji deo kuće. Dok su lepršavi osmesi mojih sestara i njihovih muževa odobravali očevu odluku, čaše sa šampanjcem već su zveckale nad stolom. Branislava se smešila, a tata ju je zadovoljno grlio. Samo ja, jedini "srećni dobitnik", nisam znao šta treba da radim: da li da se smejem ili da plačem.
Svetlana mi je posle tog ručka rekla da joj je drago što je naš otac jednim pametnim potezom izlečio moju paranoju, kao i da joj nije promakao poneki moj pogled upućen Branislavi.
- Pazi šta radiš - rekla mi je na odlasku.
Nije morala to da mi kaže. Znao sam da odmah moram da se saberem. Naš otac je čitav svoj život podredio nama, čuvao nas je, mazio, savetovao i nikada, baš nikada, nije rekao da smo mu predstavljali teret. Isto tako znao sam da bi on, da sam mu se kojim slučajem poverio i priznao da sam se zaljubio u Branislavu, povukao poželevši mi sreću. Kako bi njemu bilo, to ne znam, ali znam da bi zasigurno za sreću svog sina, odnosno mene, učinio sve.
Te misli opsedale su me upravo onih dana kada je svoje omiljene knjige i garderobu preseljavao u Branislavin stan. Iako mi je na neki čudan način ta njegova selidba teško pala, jednim delom svog bića iskreno sam se radovao što neću morati stalno da ih gledam zajedno. Proći će me, mislio sam verujući u onu poslovicu "daleko od očiju, daleko od srca".
Dani adaptiranja donjeg dela kuće u agenciju razvukli su se u mesece. Imao sam toliko prostora da mi se činilo da nikada neću uspeti da ga popunim, a kada sam počeo da prenosim jednu po jednu stvar iz stare agencije u novu, shvatio sam da bi mi dobro došla još koja prostorija. Otac me je neprestano zvao da pita dokle sam odmakao u renoviranju, a ja sam sluđeno odgovarao da je sve pod kontrolom. I tako mesecima. A onda se jednog dana na vratima moje, nove i nedovršene, agencije pojavila Branislava.
- Poslao me je tvoj otac - rekla je - da ti pomognem. Ne znam da li znaš, po struci sam dekorater enterijera.
- Mogao sam da pretpostavim - rekao sam odsutno.
- Vidi, Siniša - opasno mi se približila - ne želim da se namećem ali tvoj otac misli da ti baš nisi zadovoljan njegovim izborom, tačnije, da osećaš odbojnost prema meni.
- E, da je bar tako - rekao sam jedva čujno.
- Molim? - upitala je iznenađeno.
Mozak mi je radio trista na sat. Baš sam bio zaboravio na nju kada mi se ponovo nacrtala tu, potpuno sama i neodoljiva.
- Imam u baru gore neko piće - rekao sam. - Ako ti nije problem, možeš da nam doneseš bocu i čaše.
- U baru, kažeš? - dovikivala je sa sprata.
- Da, da - govorio sam pokušavajući da zaustavim noge koje su preskakale po četiri stepenika do sobe u kojoj je ona bila.
Nije bila iznenanđena kada me je videla zadihanog. Zapravo, kad bolje razmislim, stekao sam utisak da me je očekivala.
- Branislava... - rekao sam promuklim glasom ne uspevajući da završim rečenicu.
Gricnula je usnu, pogledala me onim plavkastim očima i prišla dovoljno blizu da mogu da osetim njen sveži dah.
- Siniša - rekla je - ne želim da povredim tvog oca.
- Ne želim ni ja - rekao sam.
- Ali ono što ne zna, ne može ga povrediti - dodala je sekund pre nego što mi je divlje rastrgla košulju.
Kada mi je pola sata kasnije gola ležala u naručju trudeći se da uspostavi normalan ritam disanja, nisam znao šta da mislim. Bio sam srećan i jadan u isto vreme. Ćutao sam poražen spoznajom da sam izdao rođenog oca, ali nisam mogao da se oduprem želji koja je nakon prvog seksa sa njom postala još veća.
Narednih meseci dolazila je svakodnevno da mi pomogne u "renoviranju i adaptiranju" moje nove agencije. Prema ocu sam osećao sve manje sažaljenja a, kako je vreme prolazilo, o Branislavi sam razmišljao kao o slobodnoj ženi koja je imala sreću da naleti baš na mene. Telefonske razgovore sa sestrama vešto sam izbegavao pravdajući se dosadnim klijentima od kojih ne mogu da živim ni noću ni danju. Ocu sam morao da pričam o detaljima kao što su spušteni plafoni, instalacije, osvetljenje i, naravno, da ga pozovem da jednoga dana sa svojom izabranicom koja je, kako sam mu govorio, najviše zaslužna za svetski izgled moje nove agencije, dođe da proslavimo.

Nema opravdanja

Bila je subota, dobro se sećam, kada me je Branislava nazvala telefonom. Nisam sačekao ništa da kaže, rekao sam joj da dođe što pre.
- Ne mogu - rekla je. - Siniša, saslušaj me, tvoj otac je u bolnici.
- Zašto? Kako? - pitao sam.
- Pozlilo mu je. Ja sam tu, pored njega, u bolnici. Čekamo doktora da donese nalaze.
Do bolnice sam stigao kao da sam leteo. U sobu sam ušetao polumrtav, činilo mi se. Moj otac je ležao priključen na infuziju, sa nekim cevčicama u nosu i ustima. Zamolio sam Branislavu da izađe, da me ostavi nasamo sa njim.
Seo sam pored kreveta i još jednom pogledao sve one cevi koje su moga oca održavale u životu. Najednom mi se učinio malen, ni nalik onom otmenom, krupnom gospodinu čije su me oči bodrile i kudile kada je trebalo. Gledao sam njegove, a ipak moje, ruke sa nešto primetnijim pegama, tim odvratnim podsetnicima proteklog vremena. Promeškoljio se za trenutak i jedva čujnim glasom rekao:
- Siniša, sine moj...
- Tata, znam da nije ni mesto ni vreme, ali moram nešto da ti priznam - rekao sam grcajući.
- Pusti... to - rekao je. - Važno je da budeš srećan.
- Ali, nisam... - rekao sam zaplakavši kao nikada pre.
- Sine moj... u životu treba da radiš samo ono što te čini srećnim... Veruj mi, sve ostalo nije važno.
To je bilo poslednje što sam od njega čuo. Shvatio sam da je mnogo pre našeg poslednjeg sureta saznao za Branislavinu i moju vezu, ali je mudro ćutao i čekao da se jedno od nas opameti. Žao mi je što to nismo uspeli, žao mi je što sam ga povredio, žao mi je što je takav čovek imao sina kakav sam ja. Svetlana i Lela nikada nisu saznale za moju tajnu iako su sumnjale, a Branislava je posle očeve smrti iščezla iz mog života kao da nikada nije postojala. Do trenutka kada sam shvatio da sam u svom ocu istovremeno gledao konkurenta i idola, prošlo je dosta vremena. Do tog momenta čini mi se da nisam postojao. Možda se i moja majka, kada nas je ostavljala, osećala slično kao ja. Možda nije. Ne znam. U svakom slučaju, nema opravdanja ni za jedno od nas dvoje.

Stif
Admin

Broj poruka : 817
Lokacija : Prokuplje
Datum upisa : 18.04.2011
Points : 4111
Reputation : 1
Godina : 20

http://lbnforum.serbianforum.info

Nazad na vrh Ići dole

Re: Tužne priče

Počalji od Stif taj Uto Apr 19, 2011 4:41 am

I najveća prijateljstva umiru

Sonja, Violeta i Jovana odrasle su zajedno i imale mnogo toga zajedničkog: istu školu, istu ulicu, iste igre čak su se i udale za trojicu drugova. Prijateljstvo koje su godinama negovale, činilo se, bilo je čvrsto i veliko. Međutim, sve se promenilo za jedno poslepodne. Nakon nekoliko telefonskih poziva tri najbolje druge postale su stranci.


Bilo ih je tri, a živele su kao jedna. Zajedno su odrasle, išle su u istu školu, potom su se udale za trojicu drugova i svile su gnezda u istoj ulici. Nisu više bile klinke već udate žene i majke, ali bile su na okupu. Popodnevna kafica, dečji rođendani, razmena recepata i pelcera cveća, tračarenje koje se često otezalo do kasnih večernjih sati, činilo je njihov život. Bile su složne iako različite.
Volele su iste igre, imale su isto srednjoškolsko obrazovanje i sve tri obavljale su administrativni posao (u pošti, banci, osiguravajućem zavodu).
Sonja je poticala iz skromne, čestite radničke porodice, iz kuće u kojoj nikada nije prelivalo ali je svima bilo potaman. Njeni roditelji bili su požrtvovani, još uvek zaljubljeni jedno u drugo, i sve su rešavali u miru i na obostrano zadovoljstvo. Bio je to jedan od glavnih razloga što se društvance okupljalo uglavnom u Sonjinoj kući.
Jovana i Violeta nisu živele tako. U Jovaninoj kući čuo se glas samo njene majke, ona je odlučivala o svemu i jedina je "nosila pantalone". Sušta suprostnost Jovaninoj bila je Violetina mama koja je kraj muža pijanca i kockara jedva sastavljala kraj s krajem. Večito je bila u modricama, gotovo da nije izlazila iz memljivog stana. Bila je to javna tajna o kojoj Violeta nikada nije progovorila, naprotiv, veličala je njihovu porodičnu "harmoniju". Drugarice joj zbog toga nisu zamerale, zapravo, nije ih to ni interesovalo, bile su samo deca.

Period odrastanja

Potom su devojčice izrasle u devojke. Sonja, baš po meri onog što mladići najviše gledaju i cene, mamila je uzdahe na svakom koraku. Crnka, krupnih zelenih očiju i sočnih, poželjnih usana, podsećala je na "dobro upakovano" delo majke prirode. Osrednjeg rasta, bujnih grudi, sa izraženim seksepilom, nikoga nije ostavljala ravnodušnim.
Mada, treba reći i to da je bila vragolasta, baš je umela da pogleda ispod oko i da zavede. Naravno da mladosti ne treba zameriti koketiranje ali nije trebalo da se "kači" sa oženjenim muškarcem. Gledala je ona na to kao na avanturu, mislila je da je veza sa njim iskustvo više, ali provincija teško prašta takve stvari. Trebalo je da prođu godine pa da se sve zaboravi i stiša. Možda se upravo zato udala poslednja, na pragu tridesete. Iako njen brak beše idiličan, sličan braku njenih roditelja, drugarice joj nisu zaboravile "prljavi veš" i to baš onda kad je došlo vreme uvreda.
Jovana, sportski tip, mišićava i koščata, bez naglašenih ženskih atributa, ostavljala je utisak pobornika "zdravog života", a zapravo se nikada nije bavila sportom. Nije ni mogla, s obzirom na to da nije vadila cigaretu iz usta. Ipak, širila je oko sebe pozitivne vibracije. Nasmejana, tamnoputa, neuobičajenih, interesantnih crta lica, vešto je prikrivala nesavršenost svoga tela i još veštije isticala svoju egzotičnost. Prva je stala na "ludi kamen", nažalost, dovela je muža u svoju kuću i to ju je, osam godina kasnije, koštalo razvoda. Po Rašinoj priči, koja je bez svake sumnje bila iskrena, Jovana je pod snažnim uticajem majke diktirala njihov život. On se ni za šta nije pitao, bio je mali zet, papučar, radna snaga. A Jovana je posle razvoda patila i bila joj je potrebna uteha prijateljica. Violeta beše visoka, tanka, plavokosa, porculanskog tena, mnogo mirnija od Sonje i Jovane, u svakom pogledu. Devojka bez "mrlje", "operisana" od skandala i, da nije patila od kompleksa više vrednosti kojim je očigledno maskirala svoju priglupost, možda bi i takva bila bolja od prijateljica. Ali, njoj nije bilo važno tuđe mišljenje. Volela je Sonju i Jovanu ali se sama uspela na imaginarni tron, bar je ona verovala da je tako. Odabrala je lepog i bogatog jedinca, antialkoholičara i nepušača (suštu suprotnost svom ocu), pa se ponašala kao da je dobila "životno osiguranje".

Pale su na prvom ispitu

Blagodet i surovost koje su obeležile njihovo detinjstvo i prvu mladost nesumnjivo su ostavile trag na svakoj. Ipak, izbegavale su razgovore o prošlosti. Zapravo, mislile su da pravo prijateljstvo prašta greške, nijedna reč nije prejaka ako je dobronamerna. Nažalost, pale su na prvom ispitu. Sve što su imale, znale, proživele, srušilo se za jedno popodne.
- Ne mogu da verujem... Ne ulazi mi u glavu - kazala je Sonja spustivši šoljice na sto.
- Šta?! - Jovana gotovo poskoči.
Otkako ju je Raša napustio, a tome je bilo više od tri godine, činilo se da joj najveće zadovoljstvo predstavljaju upravo tračevi.
- One moje, iz pošte, načisto su poludele. Ko o čemu, one o Zdravku, a odlično znaju s kim se družim - dodala je Sonja.
- O Zdravku? Violetinom Zdravku? - Jovana je pogleda ispitivački.
- Aha, baš o njemu. Navodno, spetljao se sa nekom, obasipa je poklonima, obećava razvod...
- Zdravko? Nemoguće! - Jovana odmahnu glavom i pripali cigaretu - I, ko je ta aspida, ako uopšte postoji?
- Pojma nemam. Čak i da radi u pošti, nisam sigurna da je znam, ima ih na desetine, mislim, te mlade, našminkane, utegnute, bez skrupula i savesti. Iskreno, ne verujem da Zdravko vara našu Viotetu, nije on taj tip muškarca, ali ako jeste... - Sonja odsečno odmahnu glavom.
Jovana je "prebacila" priču iz svoje firme, izbacila je iz sebe nešto što je možda rečeno iz ženske zavisti, nešto što možda nema veze sa realnošću, ali je ipak rekla. Kasnije će se ispostaviti da je upravo taj detalj srušio veliko poverenje i jedan brak. Ipak, Sonji je laknulo. Naravno da nije imala snage da tako nešto kaže Violeti, bila je ubeđena da je Jovana razume i da su se prećutno složile da je to samo trač i da je Zdravko muškarac, suprug i otac na svom mestu. A kada je Jovana posle tog druženja požurila svojoj kući, Sonja nije ni pomislila da je to poslednja kafa ispijena u društvu. Sve što je rečeno u narednih nekoliko sati izgovoreno je u slušalicu. Valjda je to nepisano pravilo: lakše se ujeda kada se ne gleda u oči.

Telefonski razgovori

Nije prošlo ni pola sata kada se oglasio Sonjin telefon. Nije bilo potrebe da se pravi nevešta niti da pita o čemu se radi. Violetin izobličeni glas i povišeni ton naterali su je da odmakne slušalicu od uha, i u tom trenutku postalo joj je jasno zašto je Jovana onako brzo otrčala kući.
- Ko?! Gde? Šta?! Hoću da čujem ime i prezime, odmah, jesi li čula?! - Violeta je vikala na sav glas.
- Ne znam ni ime ni prezime niti verujem u te gluposti - reče Sonja.
- Ne veruješ, a prenosiš, laješ! - Violeta je i dalje besnela.
Sonja čučnu i poče da masira slepoočnicu. Nije joj ovo trebalo ali, eto, činilo se da će eksplodirati ako se nekome ne poveri a kome bi drugo rekla ako ne Jovani.
- Violeta, molim te, zar si zaboravila koliko si tešila Jovanu kada ju je Raša napustio?
- To je bilo između mene i nje, a ovo je između tebe i mene - izgovorila je to u skladu sa svojom "veličinom". Ona je mogla u sve da se umeša, a ko su one da rešavaju njen problem.
Sonja nije bila glupa, samo je želela da podseti svoju drugaricu da su one "trojka" i da bi trebalo da "spusti loptu". Međutim, od urlanja sa druge strane žice nije stigla da progovori. Uz opasku koja je ličila na pretnju - da to neće proći tek tako, Violeta je besno tresnula slušalicu, a potom je Sonja još bešnje i nervoznije počela da okreće Jovanin broj telefona.
- Šta? Napala te? - upitala je Jovana sasvim mirno, čak se i nasmejala.
- Jovana, nije smešno! Zaboga, zar si morala da joj preneseš?!
- A zar ne misliš da je bolje da čuje od nas nego od drugih?
- Ne mislim, Jovana, tim pre što ništa nije sigurno niti provereno. A sve i da je istina, to su osetljive stvari, na kraju ćemo samo nas dve ispasti krive i grbave.
- Zašto ja? Poteklo je od tebe, prva si kazala i...
Sonja zari zube u usnu, spusti slušalicu i briznu u plač.

Isterivanje pravde

Kako je Jovana mogla da bude toliko netaktična, mislila je Sonja. Zar smo i mi "potpadale" pod njen uticaj kada je u pitanju strast prema tračevima? Kako se usudila da kaže Violeti da ja to "znam", kao da nisam pomenula samo šuškanje, već je ispalo da sam u najmanju ruku uhvatila Zdravka na delu - množila su se pitanja u Sonjinoj glavi. Želela je da zaustavi suze tek kada je postala svesna činjenice da ih niko nije vredan. Ali, nije mogla. Bila je previše osetljiva, nije mogla da veruje da još uvek voli dve osobe koje su, doduše, obeležile veliki deo njenog života ali su konačno pokazale pravo lice.
- Hej, šta je bilo? - iz razmišljanja je prenu glas njenog supruga i ona mu se baci u zagrljaj. Tog vikenda trebalo je da budu sami, Braca je njihovog dvogodišnjeg sina odveo u selo kod svojih. Sonji se učinilo da se prebrzo vratio, a tek kada je pogledala na sat, shvatila je koliko je vremena prošlo. Privržena svom mužu, znala je da mora sve da mu ispriča.
Odmahnuo je glavom ležerno rekavši: "Ženska posla", a kada je spomenula Jovanu, odbrusio je: "Alapača!"
Braca je bio razuman i realan čovek pa, ako je trebalo suditi po njegovoj reakciji, Jovanina krivica bila je mnogo veća. Reska zvonjava telefona ponovo je uznemirila Sonju.
- Nisam tu! Javi se, molim te! - vikala je na ivici histerije, a potom se poput uplašenog deteta spustila u ugao hodnika naćulivši uši.
- Ne, Zdravko, ne možeš da dobiješ moju ženu. Pa, eto, ne možeš. Ako želiš muški razgovor, tu sam, ako ne želiš, do viđenja.
Svesna Bracine odlučnosti i činjenice da ima ko da je zaštiti, Sonja se ipak polako pridiže i šmugnu u sobu. Nije mogla da veruje da je Violeta spremna čak i na to - da muža natera na to da pozove njenu prijateljicu u cilju isterivanja pravde.
Braca sa Sonjom još nije završio: očitao joj je lekciju ali bez povišenog tona. Svesna činjenice da je pogrešila, Sonja se ponovo rasplakala. Naravno da je između redova mogla da pročita da se Braca posvađao sa Zdravkom, ali činilo se da mu je to najmanje važno. Najveći akcenat bacio je na tračeve, na to da nije oženio alapaču niti spletkaroša, i da je njegova žena "iskoristila pravo" na prvu i jedinu grešku takve vrste. Ma, čitao ju je kao otvorenu knjigu, i znao je da sada treba da je ostavi samu da bi dobro razmislila o svemu. Promislivši dobro, poželela je da izgladi nesporazum. Smatrala je da ne mogu tolike godine da se bace niz vodu, nije ni Violeta od kamena, pomislila je dok je drhtavim prstima okretala broj njenog telefona.
Posle se kajala ali samo nakratko.

Stranci u istom gradu

Violeta je zvučala baš kao neko ko se dobro "ohladio", kao zadovoljna i srećna žena koja se s mužićem smejala tuđoj gluposti. Jedna glupost pripisana je Jovani, raspuštenici (baš ju je tako nazvala), kojoj nije bilo dovoljno to što se hranila tuđim brigama, već je očigledno priželjkivala da u svom društvu ima još jednu sličnu sebi. Drugu glupost, naravno, pripisala je Sonji.
- Znaš - kazala je Violeta - kada te muž prevari, to i nije toliko strašno u poređenju sa devojkom za čiju vezu sa oženjenim muškarcem zna čitav grad. Često sam se pitala da li ćeš se ikada udati pa, kada te je već "strefilo", nastavi da puziš i da se ulaguješ svom mužu.
- Jesi li sigurna da je tako? - upita Sonja.
- Znam da je tako - Violeta se nasmeja. - Ali ne razmišljam o tome, nisi vredna mog vremena.
- Onda razmišljaj o sebi, o svom detinjstvu, kompleksima, svojim naporima da održiš brak po svaku cenu - Sonja oseti kako joj srce bije u grudima i brzo spusti slušalicu. Nije želela svađu. Njen urođeni senzibilitet često ju je sputavao da učini ili kaže ono što misli jer, ma koliko bila u pravu, uvek bi se uznemirila.
S druge strane, bila je srećna zato što je takva. To je značilo da je živa, da ume da voli, da daje sebe do poslednjeg atoma. Nažalost, u vezi sa Jovanom i Violetom bilo joj je potrebno mnogo godina da shvati da nisu vredne njene pažnje. Pogrešila je, pokušala je da se izvini, međutim, dočekana je ružnim podsmehom. Zato je rekla ono poslednje, pa je još jednom "utvrdila gradivo" za slučaj da Violeta poželi da njena bude poslednja.
Nije Sonja strepela za svoj brak. Ono što je bilo pre Brace, bilo je i prošlo, iživela je mladost, nije rasturila tuđi brak i sada je volela svog muža. Nije se udala na prevaru niti je muža "upecala" na dete, kako je zapravo bilo sa Violetom. Savijala je glavu pred svojim mužem, sve mu je opraštala zato što nije imala kud da se vrati. Violeta je bila podla, svoje komplekse lečila je drugom vrstom kompleksa, ujedala je one koji su svih tih godina bili uz nju. Uostalom, da je bila imalo pametna, ne bi kazala da se slatko smejala glupostima. Čijim glupostima? Svojim, naravno, zato što nije ni želela ni smela da se suoči sa pravim prijateljima niti sa istinom.

Eto, to je Sonja želela da joj kaže ali nije bilo prilike. Svaka od tri žene nastavila je svojim putem, bez zajedničkih proslava dečijih rođendana i popodnevne kafice, čak i bez pozdrava u prolazu iako su se sretale svakog dana.
Sonja, Jovana i Violeta nekada su živele kao jedna duša, a danas su samo stranci u istom gradu.

Stif
Admin

Broj poruka : 817
Lokacija : Prokuplje
Datum upisa : 18.04.2011
Points : 4111
Reputation : 1
Godina : 20

http://lbnforum.serbianforum.info

Nazad na vrh Ići dole

Re: Tužne priče

Počalji od Sponsored content Danas u 7:03 am


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu