Izdvojeni ljubavni stihovi.......oni sa dusom.....

*Ljubav se rodi,zivi i umire u ochima.
*Ko voli,tih je.Odzvanja samo prazna posuda.
*Kroz naochare zaljubljenog i nakaza divno izgleda.
*Sto vide slepi,ne vide zaljubljeni.

mnogi su mi rekli da sam pupoljak i da se nikada necu zaljubiti
sad bih volela sve njih da vidim
i da im kazem
da su pupoljku
potekle
prve suze ljubavi

ako je greh voleti
onda sam ja
najveci gresnik
spalite me na lomaci ljubavi

necu te zvati danom jer dan prolazi
necu te zvati sunce jer ono zalazi
necu te zvati cvete jer on vene
zvacu te duso moja jer ona
je deo mene

Iskrenoj LJUBAVI potrebna je zrtva!
Sta da dam, da bi bila dostojna BOZIJEM DARU...
Jedino SEBE i sve SVETO od BOGA sto u sebi nosim...
Iskusenja, poroci kojima odolevam, ocvrsnuse me...
A VERA i NADA, daju mi snagu...
Nadam se da ce LJUBAV biti zadovoljena...
TEBI JE POKLANJAM KAO DAR...

Andjele moj,
Tebi ove reci poklanjam,
citaj ih,
oseti iz njih koliko mi nedostajes,
koliko zelim da si sada tu.
Oseti moje reci,
moju ljubav sto ispisuje ova dusa
u toplini suza
u vrelini poljubaca.
Andjele,oseti...

Budi se sreco,kad te nezno budim.
Budi se sreco,hocu da te ljubim,
da ljubim tvoja oka dva
Budi se sreco,jer te volim Ja!!!

Ljubav ti surovo oduzme razum i dostojanstvo i pretvori te u nešto neprilično. ..izgubis sebe u nastojanu da tu osobu usrecis...postanes ovisan o toj osobi i njenim lazima i prevarama...volis i obozavas ..dajes sebe....LJUBAV....U stanju je da se u tebi zauvek učauri, pa je dovoljan miris, neko ime ili sećanje da probudi usnulu zver koja onda zaurla od gladi...Ali kad tad...nedostatak ljubavi i paznje vas natera da progledate..i prihvatite realnost...i suocite se sa bolnom istinom...Da dalje moras sam...

Cuvaj me u malom kutku svog srca
neka ti moje misli neremete ni
jedan trenutak zivota
voli me tek toliko da znam da postojim

Kada pozelim da si kraj mene,
samo sklopim oci da me nestane...
I ti dolazis stazom srebrnom
i u meni inje topis osmehom...

Kada pozelim da si kraj mene,
samo sklopim oci da me nestane...
I toplim rukama tad me zagrlis
i sve moje tuge sa mnom podelis...

Svitanja dolaze...
mirisu na tebe...

Srce ima povest u suzi što leva,
u velikom bolu ljubav svoju metu.
Istina je samo što duša prosneva.
Poljubac je susret najlepši na svetu.

A ti ne postojiš, nit’ si postojala.
Rodjena u mojoj tišini i čami,
na Suncu mog srca ti si samo sjala
jer sve sto ljubimo – stvorili smo sami.

I ovlaš tek dodir prošlosti me taknu
krikom tišine onog što je bilo
zamiriše s vjetrom onaj bagrem stari
i prigrli duša sve što joj je milo

Zar je važno vrijeme i godine što lete
dok miruje mjesec u granama što nebo dotiču
važna je nada i riječi što se sjete
i rijeke ljubavi što planine samoće pomiču

Ljubav nije sreća!Znaš li kad mi reče?
Ljubav, to je rana, i ta rana peče,
Ljubav boli, boli, kao život boli,

Teško, teško onom koji jako voli.
Nisi pravo rekla. Ljubav bol je, plamen,
Ali muči samo kad sam sâm ko kamen.

....necu da mislim dali si s drugom ili negde patis
mozda sam kamen to moras da shvatis
i vetar je dusa koju sma imala
al ode od mene i nema je vise....

Dusa je plasticna savijas je oblikujes lomis
ali prestaje ako nisi sa njom
postaje kamen koga neko moze zdrobiti

I ove si nedelje ti od mene dalje i dalje nema te a ja volim te
zbog ljubavi svoje upadam u nevolje
uzalud dozivam te i svoju dusu ranjenu vecim bolom trujem
jer sada kad bog molitve moje vise necuje jedno mi pitanje
nerazjasnjeno ostaje ....
zasto jos uvek volim te!!!!!!

Naposletku ti si dobro znala ko sam ja
otkud sad te suze, moja mila?
Rekla si da se za tocak brsljan ne hvata,
zalud izguzvana svila.
To je tako - ne pravi od tuge nauku,
mami svetlo na sledecem bregu.
Okopnit ce moj otisak na tvom jastuku,
jos kako, kao pahulja u snegu.

A kada dodje proljece
na me pomisli
dobra moja, ne daj mu
tajnu ljubavi
I ne daj mala nikome
biser oka dva
nek te pjesma miluje
kad ne mogu ja

Ako se sretnemo u nekom novom zivotu,
necu ti oprostiti za sve besane noci
i nedovrsene snove u njima.
Pa sto bismo se oprastali?
Cega da nam je zao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znas - ja to ne umem.

Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nesto
kao leprsav trag.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
cudno drag.

Mogao bi ovako da pisem stihove po citavu noc i ceo dan
ali to nece promeniti zivot
ljubavi imam iako sam sam!

Kada mi srce stane
I prestanem disati,
Kada sklopim oči
prestat cu pisati,
Jer svaki moj stih
Otkucaj je srca
Koje vecno za tebe kuca!

Laki koraci u pesku, do sutona, u noć.
Tragovi u tami, zora neće doć.
Čuvajmo večeras, sutra ne postoji za nas
naše nade nema, u nadi nam je spas.
Reci mi da sanjam dok vodiš me u mrak,
šapatom me laži dodir ti je lak.
Da poslije ima još, nećemo si reći
ko da sutra umiremo umiremo bez riječi.
I još samo jedan osmijeh
oduzima mi dah
al znam da ne bih smeo živeti za mah.
Al živimo za danas
sutra ne postoji za nas
dok smo svesni svega,
ne ispuštamo ni glas.

Ti odlazis i nema te vise,
ti odlazis proslost mi se brise...
Ti si deo mojih proslih dana,
zbog tebe je na mom srcu rana...
Za nas rastanak druge ljude krivim,
jer neznaju da zbog tebe zivim...
Ti odlazis i nacices srecu drugu,
na mom srcu ostavljas samo
vjecnu tugu...
Zbog tebe cu uvijek suze liti,
zbog tebe cu vjecno plakati
i nesrecan biti...

Jednom kad ti srce puknuti hoce,
pa pomislis da ces umrijeti od samoce,
kad ti se svake noci prsa stegnu
i misli ti isti cas pobjegnu.
Kad ti se tvoja pogreska osvecuje,
a ljubav te vise ne usrecuje
i tada izgubis nadu,
nadjes se sama u velikom gradu.
Jednom kad ti se pred oci uspomene sliju,
A tudji te poljupci vise ne griju,
kad te sreca vise ne bude htela,
kad te zaboli svaki kutak duse i tela,
kad te ljubav vise ne bude tesila,
i kad shvatis da si pogrijesila,
tada se sjeti mene,
ljubavi izgubljene!!!

Отишла си,
Тугу оставила си.
Па и нека си
Кад знам да срећна си.
Заувек срећна буди –
Нека ти завиде људи.
Мирно спавај,
Лепо сањај,
Знај да негде далеко
Постоји неко
Ко за тобом уздише,
Ко те воли највише.

Vucaram svetom dva prazna oka
zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam, gladan i mokar,
zašto se nismo sreli nikad?

Il je vec bilo?
Trebao korak?
Možda je sasvim do mene došla.
Al' ja,
u krcmu svratio gorak,
a ona
ne znajuci-prošla.

Ne znam.
Ceo svet smo obišli
u žudnji ludoj
podjednakoj,
a za korak se mimoišli.