Muhamed

Muhamed je rođen oko 570 godine nove ere. Kao i sa Isusom, postoje rupe u njegovom životu, pogotovo u njegovom detinjstvu i mladosti. Da bi ispunili praznine neki istoričari objašnjavaju da je Muhamed bio siroče koje je seljeno unaokolo između rodbine tokom svoje mladosti. Poznato je da se u 25. godini oženio bogatom udovicom, i neki biografi tvrde da je radio za nju kao trgovac 15 godina, i ako to nije u potpunosti sigurno. Sa 40 godina Muhamed se iznenada pojavljuje kao religiozni prorok i vođa novog moćnog verskog pokreta.
Prema Muhamedovim izjavama njegova raligiozna misija je pokrenuta ukazanjem. Vizija se desila ispred skrivene pećine u koju bi se Muhamed često povukao radi molitve i razmišljanja. Ukazanje je bio „anđeo“ koji je doneo poruku Muhamedu da je prenese. Ovo nije bio bilo koji anđeo. Nazivao je sebe Gavrilo – jedan od najvažnijih hrišćanskih anđela. Muhamed je opisao sastanak ovim rečima:

Kuran (islamska sveta knjiga) nije ništa drugo do otkrovenje otkriveno njemu. Jedan užasan moćnik nauči ga, ispunjen umnošću.

U ravnoteži stajaše On visoko na horizontu.

Zatim On dođe bliže i priđe, i bi udaljen dve bove,

ili bliže, i on otkri Svom slugi što On otkri.

Kuran ponavlja priču:

Da ovo je reč pravog glasnika, ispunjenog snagom, koji ima uticaja Gospodara Trona, tamo ga anđeli slušaju, veran njegovom poverenju i tvoj sunarodnik nije onaj opsednut duhovima; jer on ga vide u čistom horizontu.

Muhamed je bio polu svestan ili u transu kada mu je Anđeo Gavrilo naredio da „ Recituje!“ i zabeleži poruku koju je anđeo bio spreman da mu da. Anđeoska zapovest bila je dosta slična zapovestima datim ranije u istoriji Jezekilju iz Starog zaveta i „Jovanu“ iz knjige otkrovenja od strane nekog Skrbnika.

Kada se Muhamed probudio činilo mu se kao da su reči anđela bile „Zapisane na njegovom (Muhamedovom) srcu“. Ovo je bitno jer predpostavlja se da je Muhamed kao Jezekilj i Jovan a možda čak i Konstantin bio drogiran i da su se sa njim mentalno poigrali kako bi poruka bila duboko usađena u njegov um. Poruka data Muhamedu je bila nova religija zvana „Islam“, što znači „predaja“. Sledbenici se moraju „predati“ Bogu. Sledbenici Muhamedove vere su zato nazvani „Muslimani“ što potiče od reči „muslim“(„onaj koji se odčinjava“). Islam je bio još jedna Skrbnička religija dizajnirana da usadi poslušnost u ljude. Muhamed koristi treće lice jednine „On“ kada misli na sebe.

Vrhovno biće islamske vere se zove „Allah“ za kojeg je Muhamed rekao da je isti bog kao jevrejski i hrišćanski Jehova. Dve ključne teme Kurana su proročanstvo sudnjeg dana i njegov „vatra i sumpor“ opis pakla. Muhamed je poštovao Mojsija i Isusa kao dva alahova ranija glasnika i proglasio je islam za treće i konačno otkrovenje od Boga. S toga je dužnost svih jevreja i hrišćana bila da se preobrate u islam. Jevreji i hrišćani su pokazali malo razumevanja za muhamedov zahtev. Na kraju krajeva, oni su bili upozoreni u svojim Apokaliptičkim spisima o opasnosti od „lažnih proroka“. Rezultat su bile neke od najkrvavijih borbi u svetskoj istoriji.

Kao mnoge Skrbničke religije pre nje Islam nije dozvoljavao ljudima luksuz da biraju dali da se ili ne pridruže. Muhamed je pokrenuo program osvajanja da bi razjasnio kojim putem izbor treba da krene. Koristeći taktiku sveobuhvatnog „božanski inspirisan“ Muhamed je podigao vojsku i krenuo da preobrati „neverne“ u njegovu veru. Muhamedova apokaliptička armija je ostavljala krvav trag prolazeći kroz veliki deo bliskog istoka, uključujući važne hrišćanske centre. Militantno muslimansko carstvo se prostiralo u jednom trenutku do Indije gde su se elementi Islama ugradili u hindu religiju. Nebrojeni životi su izgubljeni tokom islamskog pohoda zato što su islamske trupe bile poznate po vršenju užasavajućih genocida koji su bili deo njihove misije da bi čovečanstvu donele Utopiju. „Najnevernijim“ hrišćanima muslimani su bili ništa više do divljaci. Ovo je postavilo neizbežan konflikt u koji će milioni ljudi biti uvučeno. 500 godina posle muhamedove smrti hrišćanski svet je lansirao koordinisani vojni udar da protera muslimane iz Svete zemlje. Taj pokušaj je poznat kao Krstaški ratovi.

Hrišćanski krstaški ratovi za oslobođenje Palestine od muslimana su se desili između 1099 i 1270. Čarke i manje bitke između hrišćana i muslimana su izbijale i ranije ali poziv na oružje pape Urbana drugog 1095 je napokon pretvorio te čarke u organizovan ratni pohod koji je uključivao skoro svakog hrišćanskog vladara evrope. Stotine hiljada hrišćana se prijavilo za Krstaške Ratove pošto su im obećani blagoslovi, oprosti i ratni plen. Volonteri su dolazili iz skoro svih društvenih slojeva. Za moge kmetove i seljake papin poziv na oružje predstavljao je bekstvo od feudalnih gospodara i mogućnost povratka kao bogati heroj.

Krstaški ratovi su otpočeli dobro ali krvavo. Hrišćani su osvojili Jerusalim u leto 1099. Pored toga što su vitezovi i seljaci koji su marširali pod hrišćanskim barjakom bili učeni da pokažu vrlinu i kavaljerstvo oni su se povremeno degenerisali u kasapine i druge zle činove. Kada su krstaši osvojili Jerusalim 1099 ubili su većinu nehrišćana koji su preživeli u pokolju koji je odneo više od 10 000 žrtava.

Ne samo da su krstaši ubijali muslimane već su ubijali i jevreje koje su smatrali nevernicima isto kao i muslimane. Pokolj jevreja počeo je i pre prvog krstaškog pohoda na Svetu zemlju. Godine 1095. hrišćanske frakcije su počele sa ubijanjem jevreja u evropi. Genocidni talas u nemačkom Rajnlandu je bila prva velika epizoda; Bila je zapaljena neverodostojnim glasinama da rajnlandski jevreji koriste hrišćansku decu u njihovim religiskim žrtvovanjima. Istrebljenje jevreja je postalo bitan element krstaških ratova i masakri su se nastavili i nakon što su pohodi u Jerusalim prestali. Krstaški ratovi su imali još jedan bitan uticaj na Evropu. Nekoliko dekada pre pokretanja prvog krstaškog pohoda papa Grgur VII je pokušao da centralizuje kontrolu nad rimskom katoličkom crkvom. Pre grgurovog pokušaja katolička crkva u evropi je bila slabo povezana organizacija kojom su upravljali uglavnom svetovnjaci; Tip organizacije kakvom su je videli rani hrišćanski osnivači.

Nakon što je papa Urban II uzdigao do papstva i okupio sve dobre hrišćane da se bore protiv nesvetih muslimana, hrišćanski prinčevi i sledbenici su počeli da se zaklinju na vernost direktno papi ubrzavajuči tako raniji pokušaj centralizacije pape Grgura VII. Moć rimskog papstva se povećavala kako su se sveti ratovi nastavljali i stalno rastući broj ljudi koji je proglašavao svoju vernost papi.

Iza krstaških ratova krilo se Bratstvo. Hrišćanski krstaški ratovi su vodile prvenstveno dve moćne viteške organizacije koje su imale bliske veze sa Bratstvom: Vitezovi Hospitalci i vitezovi Hrama („vitezovi Templari“). „Vitezovi hospitalci“ su tako nazvani jer su upravljali bolnicom u jerusalimu pomažući hodočasnicima u nevolji. Hospitalci su počeli da operišu 1048. godine kao dobrotvorni red. Njihova svrha je bila pomoč i konfort. Kada su prvi krstaši uspešno osvojili sveti grad Hospitalci su počeli da primaju velikodušnu finansisku podršku od bogatijih krstaša 1048 godine. Godine 1118., sedamdeset godina po njihovom osnivanju vitezovi Hospitalci su doživeli promenu vođstva i svrhe. Pretvoreni su u vojni red posvečen borbi sa muslimanima koji su konstantno pokušavali da preotmu Jerusalim. Sa ovom promenom svrhe došla je i promena imena; Hospitalci u često zvani “red vitezova Hospitalaca Sv. Jovana“, „Vitezovi Sv. Jovana Jerusalimskog“, ili prosto „Vitezovi Sv. Jovana“. Hospitalci su sebe nazvali po Jovanu, sinu kralja Kipra. Jovan je otišao u Jerusalim da pomaže hrišćanske hodočasnike i vitezove.

Postoje neke sumnje, dali su Hospitalci osnovani kao organizacija Bratstva. Međutim, ubrzo su postali povezani sa mrežom Bratstva usvajajući njegove tradicije i titule. Njima je počeo da vlada Veliki majstor i razvili su tajne rituale.

Do 1119. godine, jednu godinu pošto su Hospitalci postali militantni red, Vitezovi templari su tada već postojali. Templari su sebe nazivali „Red siromašnih vitezova Hristovih“ jer su se zakleli na siromaštvo. Njihovo ime je kasnije promenjeno u „Vitezovi Hrama“ pošto su bili stacionirani blizu mesta gde je nekada bio Solomonov hram. Uprkos tome što su Templari i Hospitalci imali zajedničkog neprijatelja, muslimane, dve hrišćanske organizacije su postale ogorčeni rivali.

Vitezovi Templari su započeli postojanje kao odsek Bradstva. Oni su praktikovali duboke mistične tradicije i koristili mnoge titule Bratstva prvenstveno „Veliki Majstor“. Kao i Hospitalci Templari su primali od dobrostojećih hrišćanskih krstaša velike sume novca. Templari su tako postali neverovatno bogati i bili su u mogućnosti da se transformišu u internacionalnu banku tokom dvanaestog i trinaestog veka. Templari su pozajmljivali ogromne sume novca evropskim kraljevima, prinčevima, trgovcima i barem jednom muslimanskom vladaru. Većina templarskih bogatstava se nalazila u čelijama u njihovim pariškim i londonskim hramovima, stvarajući tako da ti gradovi postanu vodeći finansiski centri.

Posle pada jerusalima i konačne pobede muslimana 1291. godine sudbine oba viteška reda su se promenile. Vitezovi Sv. Jovana / Hospitalci su bili primorani da beže iz svete zemlje. Tokom sledećih vekova oni su se naselili na ostrvima. Sa promenama lokacije menjala su se imena. Oni su postali „Vitezovi Rodosa“ pošto su se preselili na ostrvo Rodos. Bili su „Vitezovi Malte“ kada su prešli na to ostrvo i njime vladali. Dok su bili na Malti vitezovi su postali glavna vojna i pomorska sila u mediteranu sve dok nisu poraženi od Napoleona 1789 godine. Posle uživanja privremene protekcije ruskog cara Pavla I vitezovi Malte su svoj glavni štab premestili u Rim 1834. godine pod budnim okom pape Leona XIII. Danas su poznati kao „Suvereni i militantni odred Malte“(SMOM) i imaju neobičnu distingciju da su svetska najmanja nacija. Locirani u enklavi u centru Rima SMOM i dalje zadržava status suverene države, i ako novog Majstor reda mora da odobri papa. SMOM upravlja bolnicama, klinikama i kolonijama gubavaca širom sveta. Takođe aktivno podržava antikomunističke ciljeve i iznenađujuće su uticajni u političkim, poslovnim i inteligentnim krugovima danas uprkos svojoj maloj veličini.